Kao da hoće sam sebe da posluša, ode brzo do mesta gde je pet konja bilo sapeto i osedlano ispred svetla. Bila su to crni pastuv i bela kobila koje je Rand video ranije. Ostali, iako ne tako visoki i vitki, svakako su bili najbolje što su imali u Dve Reke. Užurbano i brižno, Lan je počeo da proverava kolane i kožne trake koje su držale bisage, mešine za vodu i ćebad savijenu u rolne iza sedla.
Rand je izmenio drhtave osmehe sa svojim prijateljima, trudeći se da izgleda kao da zaista želi da pođe.
Met primeti mač oko Randovog struka i pokaza na njega. „Da ne postaješ Zaštitnik?“, nasmeja se, a onda proguta svoj smeh, brzo pogledavši ka Lanu. Zaštitnik, izgleda, nije ništa primetio. „Ili barem trgovački stražar“, nastavi Met s osmehom koji je delovao malo usiljenije. Podigao je svoj luk. „Pošteno oružje nije dovoljno dobro za njega.“
Rand pomisli da zamahne mačem, ali Lanovo prisustvo ga je zaustavilo. Zaštitnik nije gledao prema njemu, ali bio je siguran da je taj čovek bio svestan svega što se oko njega odigravalo. Umesto toga, rekao je glumeći opuštenost: „Može biti koristan“, kao da to što nosi mač nije ništa neobično.
Perin se pokrenu, pokušavajući da sakrije nešto ispod svog ogrtača. Rand krajičkom oka primeti široki kožni pojas oko struka kovačevog šegrta, i dršku sekire provučenu kroz petlju na pojasu.
„A Šta ti je to?“, upita.
„Pravi trgovački stražar“, zadirkivao je Met.
Mladić sa čupavom kosom pogleda Meta namršteno, pokazujući da mu je već bilo previše šale, a onda uzdahnu teško i zabaci svoj ogrtač kako bi se videla sekira. Nije to bila obična drvosečina alatka. Široko sečivo s oštricom u obliku polumeseca sjedne strane glave sekire, a povijeni šiljak na drugoj bili su neobični za Dve Reke koliko i Randov mač. Ipak, Perinova šaka ležala je prisno na njoj.
„Gazda Luhan ju je napravio pre neke dve godine za stražara trgovca vunom. Ali, kada je bila gotova, čovek nije hteo da plati dogovorenu cenu, a gazda Luhan nije hteo da je da za manje. Poklonio ju je meni kada...“ Pročistio je grlo i pogledao Randa s istim upozorenjem kao malopre Meta. „Kada me je našao kako vežbam s njom. Rekao je da mogu da je uzmem, budući da nije mogao ništa korisno da uradi s njom.“
„Vežbao je“, zacereka se Met, ali podiže ruke pomirljivo kada Perin uspravi glavu. „Kako ti kažeš. I dobro je da neko od nas zna kako se koristi pravo oružje.“
„Taj luk je pravo oružje“, reče Lan iznenada. Prebaci ruku preko sedla svog visokog vranca i odmeri ih ozbiljno. „Kao i praćke koje sam video kod vas, seljačića. Nije bitno što ih nikada niste koristili za nešto drugo sem za lov ili da oterate vuka od ovaca. Sve može biti oružje, samo ako čovek ili žena koji ga drže imaju smelosti i volje da ga učine sredstvom za borbu. Bez obzira na Troloke, bolje bi vam bilo da vam to bude jasno pre no što napustimo Dve Reke i Emondovo Polje, ako hoćete da stignete do Tar Valona živi.“
Njegovo lice i glas, hladni kao smrt i čvrsti kao grubi nadgrobni spomenik, stišali su njihov smeh i njihove jezike. Perin se namršti i ponovo prebaci ogrtač preko sekire. Met se zagleda u svoja stopala i gumu nogom slamu na podu štale. Zaštitnik je zagunđao i nastavio da proverava opremu za put, a muk potraja.
„Nije baš kao u pričama“, reče Met naposletku.
„Ne znam baš“, kiselo uzvrati Perin. „Troloci, Zaštitnik, Aes Sedai. Šta bi još hteo?“
„Aes Sedai“, prošapta Met kao da mu je iznenada zahladnelo.
„Da li joj veruješ, Rande?“, upita Perin. „Mislim, Šta ćemo mi Trolocima?“
Svi u isti mah pogledaše u Zaštitnika. Lan je delovao potpuno usredsređeno na kolan bele kobile, ali njih trojica su se udaljili prema vratima štale, dalje od njega. Čak i tako udaljeni, zbili su se i pričali tiho.
Rand zatrese glavom. „Ne znam, ali bila je u pravu kada je rekla da su samo naše farme bile napadnute. A ovde, u selu, prvo su napali kuću gazda Luhana i kovačnicu. Pitao sam gradonačelnika. Nije mi teško da poverujem da nas jure.“ Primeti da su se obojica iznenada zagledala u njega.
„Pitao si gradonačelnika?“, reče Met ispunjen nevericom. „Rekla je da ne pričamo nikom.“
„Nisam mu rekao zašto pitam“, pobuni se Rand. „Hoćeš da kažeš da ni sa kim uopšte niste pričali? Nikome niste rekli da idete?“
Perin sleže ramenima pravdajući se. „Moiraina Sedai je tako rekla.“ „Ostavili smo poruke“, reče Met. „Za naše porodice. Pronaći će ih ujutru. Rande, moja majka misli da je Tar Valon još malo pa kao Šajol Gul.“ Nasmeja se kratko da pokaže kako on ne misli tako, što baš nije delovalo ubedljivo. „Pokušala bi da me zaključa u podrum da zna da čak i razmišljam da idem tamo.“
„Gazda Luhan je tvrdoglav kao stena“, dodade Perin, „a gazdarica Luhan je još gora. Da si je samo video kako kopa kroz ono malo što je ostalo od kuće i priča kako se nada da će se Troloci vratiti da bi mogla da dohvati jednog...“ „Plamen me spalio, Rande“, reče Met, „znam da je ona Aes Sedai i sve to, ali Troloci su stvarno bili ovde. Rekla je da ne pričamo nikome. Ako Aes Sedai ne zna šta da radi kada su ovakve stvari u pitanju, ko zna?“
„Ne znam.“ Rand protrlja čelo. Glava ga je bolela. Nije mogao da istera onaj san iz glave. „Moj otac joj veruje. Slaže se bar u tome da moramo da idemo.“ Iznenada, Moiraina je stajala na vratima. „Pričao si sa svojim ocem o ovom putovanju?“ Bila je obučena u tamnosivo od glave do pete, u haljini za jahanje, a prsten u obliku zmije bio je jedini komad zlatnog nakita koji je sada nosila.
Rand je pogledao njen štap. Uprkos plamenovima koje je video, nije bilo ni traga od vatre, ili bar čađi. „Nisam mogao da odem a da mu ne kažem.“
Gledala ga je neko vreme napućenih usana pre no što se okrenula prema ostalima. „A da li ste i vi odlučili da poruka nije dovoljna?“ Met i Perin su progovorili uglas, uveravajući je da su ostavili samo poruke, onako kako im je rekla. Klimajući, ućutkala ih je pokretom ruke i oštro pogledala Randa. „Šta je urađeno, već je utkano u Šaru. Lane?“
„Konji su spremni“, reče Zaštitnik, „a imamo dovoljno namirnica da stignemo do Baerlona i da nam još malo i preostane. Možemo da pođemo bilo kada, a predlažem da to bude odmah.“
„Ne bez mene.“ U štalu je ušla Egvena, noseći zavežljaj napravljen od šala. Rand se skoro preturi.
Lanov mačje već upola napustio kanije. Kada je video ko je, gurnuo je sečivo natrag, a pogled mu je iznenada postao tup. Perin i Met počeli su da brbljaju, ubeđujući Moirainu da nisu rekli Egveni ništa o polasku. Aes Sedai nije obraćala pažnju na njih. Samo je gledala Egvenu, lupkajući prstom zamišljeno po usnama. Kapuljača Egveninog tamnosmeđeg plašta bila je podignuta, ali ne dovoljno da sakrije prkos u susretu s Moirainom. „Imam ovde sve što mi je potrebno, uključujući hranu, i neću pristati da me ostavite. Verovatno nikada više neću dobiti priliku da vidim svet van Dve Reke“, reče odlučno.
„Ovo nije izlet u Vodenu šumu, Egvena“, zareža Met. Ustuknuo je kada ga je mrko pogledala.
„Hvala ti, Mete, nisam znala. Da li misliš da ste vas trojica jedini koji žele da vide kako je napolju? Sanjala sam o tome koliko i vi, i nemam nameru da propustim ovu priliku.“
„Kako si saznala da odlazimo?“, upita Rand. „Ma, bez obzira, ne možeš s nama. Ne odlazimo iz zabave. Troloci nas jure.“ Pogledala ga je snishodljivo, a on je pocrveneo i ukočio se uvređeno.
„Prvo“, reče mu strpljivo, „videla sam Meta kako se šunja okolo, trudeći se da ga ne primete, a onda i Perina kako pokušava da sakrije tu smešnu sekiretinu pod ogrtačem. Znala sam da je Lan kupio konja i iznenada mi je palo na um da se zapitam Šta će mu još jedan. Ako je mogao da kupi jednog, mogao je da ih kupi i više. Uzevši u obzir to, i Meta i Perina koji su se šunjali okolo kao telad koja se pretvaraju da su lisice... Pa, to je moglo da znači samo jedno. Ne znam da li sam iznenađena ili ne što tebe vidim ovde, Rande, posle čitave one tvoje priče o sanjarenju. Ali s obzirom da su i Met i Perin umešani, trebalo je da znam da ćeš biti i ti.“