„Ja moram da idem, Egvena“, reče Rand. „Svi moramo, ili će se Troloci vratiti.“
„Troloci!“, nasmeja se Egvena u neverici. „Rande, ako si rešio da vidiš malo sveta, dobro, ali molim te, poštedi me tvoj ih besmislenih priča.“
„Istina je“, reče Perin, dok Met poče: „Troloci...“
„Dosta“, tiho reče Moiraina, ali njene reči su presekle njihov razgovor poput noža. „Da li je još neko primetio sve ovo?“ Njen glas bio je tih, ali Egvena je progutala pljuvačku i ispravila se pre no što je odgovorila.
„Posle onoga sinoć, svi misle samo na obnovu i na to Šta da se učini ako se napad ponovi. Ne vide ništa drugo i da im se gume pod nos. A nisam nikome rekla u Šta sumnjam. Nikome.“
„Dobro“, reče Moiraina posle nekog vremena. „Možeš da pođeš s nama.“
Iznenađenje je prešlo preko Lanovog lica, ali ga je nestalo u trenutku, tako da je ponovo bio naizgled smiren, ali gnev ipak izroni iz njega. „Ne, Moiraina!“
„To je sada deo Šare, Lane“, odgovori Moiraina smireno.
„To je smešno!“, uzvrati Lan. „Nema nijednog razloga da pođe s nama, a ima ih mnogo da ne ide.“
„Postoji razlog za to.“ Moirainin glas i dalje je bio smiren. „Deo Šare, Lane.“ Zaštitnikovo skamenjeno lice nije odavalo ništa, ali klimnuo je glavom lagano.
„Ali, Egvena“, reče Rand, „progoniće nas Troloci. Nećemo biti bezbedni dok ne stignemo do Tar Valona.“
„Ne pokušavaj da me preplašiš“, rekla je. „Idem s vama.“
Rand je znao taj ton. Nije ga čuo otkako je odlučila da pentranje na najviše drveće jeste za decu, ali sećao ga se dobro. „Ako misliš da je zabavno da te Troloci jure..poče, ali Moiraina ga prekide.
„Nemamo vremena za ovo. Moramo biti što dalje odavde pre zore. Ako je ostavimo, Rande, mogla bi da uzbuni selo pre no što pređemo milju, a to bi sigurno upozorilo Mirdraala.“
„Ne bih to uradila“, pobuni se Egvena.
„Može da jaše zabavljačevog konja“, reče Zaštitnik. „Ostaviću mu dovoljno novca da kupi drugog.“
„To neće moći“, začu se zvučni glas Toma Merilina sa senjaka. Lan ovoga puta isuka mač iz kanija, i nije ga vratio dok je gledao uvis prema zabavljaču.
Tom zbaci ćebe, a onda prebaci kutije sa flautom i harfom preko leđa i stavi prepune bisage preko ramena. „Ovom selu više nisam potreban, dok, s druge strane, nikada nisam nastupao u Tar Valonu. I mada obično putujem sam, posle onoga sinoć uopšte nemam ništa protiv putovanja u društvu.“
Zaštitnik pogleda Perina strogo i ovaj se promeškolji s nelagodom. „Nije mi palo na pamet da pretražim senjak“, promrmlja.
Dok je dugonogi zabavljač silazio sa senjaka niz lestve, Lan je progovorio, ukočeno zvaničan. „Da li je i ovo deo Šare, Moiraina Sedai?“
„Sve je deo Šare, stari moj prijatelju“, odgovorila je Moiraina nežno. „Ne možemo da biramo. Ali, ipak, videćemo.“
Tom je stao na pod i okrenuo se od lestvi, čisteći slamu sa svog plašta prekrivenog zakrpama. „U stvari“, rekao je normalnijim glasom, „mogli biste reći da insistiram da putujem u društvu. Proveo sam puno sati nad mnogim krčazima piva razmišljajući kako ću okončati svoje dane. Nisam pomišljao na troločki kazan.“ Pogledao je ispod oka Zaštitnikov mač. „Nema potrebe za tim. Ja nisam sir za sečenje.“
„Majstore Meriline“, reče Moiraina, „moramo da pođemo brzo, a bićemo skoro sigurno u velikoj opasnosti. Troloci su još uvek tamo negde, a mi putujemo noću. Da li ste sigurni da želite da putujete s nama?“
Tom ih sve skupa odmeri uz zagonetan osmeh. „Ako nije suviše opasno za devojku, ne može biti suviše opasno ni za mene. Sem toga, koji zabavljač se ne bi suočio s malo opasnosti za priliku da nastupa u Tar Valonu?“
Moiraina klimnu glavom i Lan vrati svoj mač u kanije. Rand se zapita iznenada Šta bi se desilo da se Tom predomislio, ili da Moiraina nije dala znak. Zabavljač je počeo da sedla svog konja kao da mu slične misli nikada nisu prošle kroz glavu, ali Rand je primetio da je zabavljač pogledao krišom u Lanov mač više no jednom.
„A sada“, reče Moiraina, „treba li nam konj za Egvenu?“
„Torbarevi konj i su loši koliko i duranci“, odgovorio je zaštitnik kiselo. „Snažni, ali spori.“
„Bela“, reče Rand, a Lan ga tako pogleda da je poželeo da je ćutao. Ipak, znao je da ne može da ubedi Egvenu da ostane. Jedino što mu je preostalo bilo je da pomogne. „Bela možda nije brza kao ostali, ali je jaka. Jašem je ponekad, neće zaostajati.“
Lan pogleda u Belin odeljak mrmljajući sebi u bradu. „Možda je malo bolja od ostalih“, reče naposletku. „Pretpostavljam da nemamo drugog izbora.“
„Onda će morati da posluži“, reče Moiraina. „Rande, pronađi sedlo za Belu. I to brzo! Već smo se dovoljno dugo zadržali.“
Rand brzo izabra sedlo i ćebe iz sobe s opremom, a onda izvede Belu iz njenog odeljka. Kobila ga pogleda pospano i iznenađeno kada je stavio sedlo na njena leđa. Uvek ju je jahao bez sedla i nije bila navikla na osedlavanje. Dok je pritezao kolan, smirivao ju je pričajući joj, i ona je prihvatila tu novinu uz prosto mahanje grivom.
Uzeo je Egvenin zavežljaj od nje i vezao ga iza sedla, dok je ona uzjahala i namestila suknju. To nije bila jahaća suknja, tako da su se njene vunene čarape videle sve do kolena. Nosila je iste cipele od meke kože kao i ostale seoske devojke. Nisu bile prikladne ni za put do Stražarskog Brda, a kamoli do Tar Valona.
„Još uvek mislim da ne bi trebalo da pođeš“, rekao je. „Nisam izmišljao za Troloke. Ali obećavam da ću se brinuti o tebi.“
„Možda ću se ja brinuti o tebi“, odgovorila je veselo. Nasmešila se na njegov umoran pogled i nagnula se, gladeći ga po kosi. „Znam da ćeš se starati o meni, Rande. Brinućemo se jedno o drugom. Ali sada bi bilo bolje da uzjašeš svog konja.“
Shvatio je da su ostali već bili na konjima i čekali na njega. Jedini slobodan bio je Oblak, visoki zelenko s crnom grivom i repom, konj Džona Tena. Uzjahao je, mada ne tako lako, budući da je zelenko zabacivao glavu i poigravao, a kanije su ga saplitale dok je stavljao nogu u uzengije. Nije bilo slučajno što njegovi prijatelji nisu izabrali Oblaka. Gazda Ten se često utrkivao na plahovitom zelenku s trgovačkim konjima, a Rand nikada nije čuo da je izgubio, ali nikada nije ni čuo da je iko ikada jahao Oblaka s lakoćom. Lan mora da je ponudio ogromnu cenu kada ga je mlinar prodao. Nakon što se namestio u sedlu, Oblak još više poče da poigrava, kao da je bio željan galopa. Rand je čvršće uhvatio uzde i pokušao da se ubedi kako neće imati nevolja. Možda će, ako uveri sebe, i konj biti mirniji.
Spolja iz mraka čuo se huk sove i seljani su poskočili pre no što su shvatili Šta je u pitanju. Nasmejali su se nervozno i posramljeno su se pogledali.
„Još će nas i miševi poterati uz drvo“, reče Egvena uz drhtav kikot.
Lan odmahnu glavom: „Bolje bi bilo da su vukovi.“
„Vukovi!“, uzviknu Perin. Zaštitnik ga udostoji jednim bezizražajnim pogledom.
„Vukovi ne vole Troloke, kovaču, a Troloci ne vole vukove niti pse. Da sam čuo vukove, bio bih siguran da nas tamo, napolju, neće čekati Troloci.“ Pošao je u noć osvetljenu mesečinom, vodeći lagano svog visokog vranca.
Moiraina je bez oklevanja pošla za njim, a Egvena je pratila u stopu Aes Sedai. Rand i zabavljač bili su na začelju, posle Meta i Perina.
Zadnji deo gostionice bio je mračan i tih, a senke na mesečini šarale su dvorište. Tihi zvuci kopita brzo su nestajali. Noć ih je upijala. Zaštitnikov plašt činio je da izgleda kao senka u tami. Samo je potreba da on ide ispred sprečavala ostale da se skupe oko njega. Neće biti lako da napuste selo neprimećeni, shvatio je Rand dok su se bližili kapiji — barem bi ih meštani primetili. Mnogi prozori u selu bili su osvetljeni bledožutom svetlošću, i mada su ta svetla sada izgledala majušno u noći, figure seljana su se često oslikavale na njima. Gledali su Šta ova noć donosi. Niko nije želeo da ponovo bude iznenađen.