U dubokim senkama pored gostionice, malo pre no što su napustili dvorište, Lan je naglo stao i pokazao da ućute.
Na Kolskom mostu su se čuli odjeci čizama, a mestimično na mostu mesečina se presijavala na metalu. Čizme su lupale prelazeći ga, škripale po šljunku i približavale se gostionici. Ništa se nije čulo od onih u senci. Rand je posumnjao da su njegovi prijatelji bili isuviše prestravljeni da izuste i glas — baš kao i on.
Koraci su se zaustavili pred gostionicom u sivilu neosvetljenom slabim svetlom koje je dolazilo kroz prozore trpezarije. Sve dok Džon Ten nije iskoračio, s kopljem naslonjenim na mišićavo rame, u starom kaputu zategnutom preko grudi, po kome su posvuda bili prišiveni čelični diskovi, Rand nije shvatao da je to bilo tuce ljudi iz sela i okolnih farmi — neki u šlemovima ili delovima oklopa koji su generacijama ležali pokriveni prašinom na tavanima, svi sa kopljima, sekirama ili zarđalim kosirom.
Mlinar proviri kroz prozor trpezarije, a onda se oštro okrenu: „Ovde je izgleda sve u redu.“ Ostali su se postrojili za njim u dva raštrkana reda i patrola je odmarširala u noć, kao da korača u ritmu tri različita bubnja.
„Dva Da’vol Troloka bi ih pojeli za doručak“, promrmlja Lan kada nestade odjeka njihovih čizama, „ali čuju i vide.“ Okrenuo je svog pastuva. „Hajdemo.“
Polako, u tišini, Zaštitnik ih je poveo natrag preko dvorišta, niz obalu kroz vrbe, i u Vinsku vodu, u blizini samog Vinskog izvora. Hladna brza voda, koja se presijavala dok se kovitlala oko konjskih nogu, bila je dovoljno duboka da ovlaži đonove njihovih čizama.
Izlazeći na drugu obalu, silueta konja se povijala pod Zaštitnikovom spretnom komandom, držeći se podalje od seoskih kuća. S vremena na vreme, Lan bi zastao i pokazao im da budu tihi, mada niko drugi ništa nije ni čuo ni video. Ipak, svaki put bi ubrzo prošla nova patrola seljana i farmera. Kretali su se polako prema severnom obodu sela.
Rand je zurio u mrak, u kuće visokih krovova, pokušavajući da ih utisne u pamćenje. Bajan li sam ja pustolov, pomisli. Nije čak ni napustio selo, a već ga je uhvatila nostalgija. Ali, nije prestajao da gleda.
Prošli su pored poslednjih kuća na obodima sela i zašli u njive, paralelno sa Severnim putem koji je vodio za Tarensku Skelu. Rand je pomislio kako noćno nebo sigurno nije bilo tako lepo kao u Dve Reke. Čisto crnilo se prostiralo naizgled u beskonačnost, a mirijade zvezda sijale su kao tačkice svetlosti kroz kristal. Mesec, gotovo pun, kao da je bio nadohvat ruke...
Crna silueta lagano je prešla preko mesečeve srebrne kugle. Rand nevoljno zateže uzde i zaustavi zelenka. Slepi miš, pomisli slabašno, ali znao je da to nije to. Slepi miševi bili su uobičajen prizor noću, u potrazi za muvama i bubama kroz sumrak. Krila tog stvorenja imala su možda isti oblik, ali kretala su se sa sporim moćnim zamasima ptice grabljivice. Bilo je jasno da je bilo u potrazi za nečim. Način na koji je letelo napred i nazad u dugim lukovima nije ostavljao mesta za sumnju. Najstrašnija od svega bila je njegova veličina. da je šišmiš tako veliki naspram meseca, morao bi biti nadohvat ruke. Pokušao je da oceni koliko je daleko to stvorenje i koliko je veliko. Mora biti da je veliko kao čovek, a krila... Ponovo se videlo naspram meseca i naglo počelo da ponire, dok ga noć nije progutala.
Nije ni primetio da je Lan dojahao natrag do njega sve dok ga Zaštitnik nije uhvatio za ruku. „Gde buljiš, dečko? Moramo da nastavimo.“ Ostali su čekali iza Lana.
Očekujući da će mu reći da je dopustio da ga strah od Troloka izludi, Rand je ispričao Šta je video. Nadao se da će Lan reći da je video slepog miša, ili da su ga oči prevarile.
Međutim, Lan gotovo režeći izgovori: „Draghkar“, a zvučalo je kao da mu se gadi od tog imena. Egvena i ostali iz Dve Reke nervozno su osmatrali po nebu u svim pravcima, ali zabavljač je tiho zaječao.
„Da“, reče Moiraina. „Previše bi bilo da se nadamo drugačije. A ako Mirdraal zapoveda Draghkaru, onda će uskoro znati gde smo, ako to već ne zna. Moramo da pređemo njive najbrže što možemo. Možda još uvek uspemo da stignemo do Tarenske Skele pre Mirdraala, a on i njegovi Troloci neće preći lako kao mi.“
„Draghkar?“, izgovori Egvena. „Šta je to?“
Tom Merilin je bio taj koji je odgovorio promuklo na njeno pitanje. „Tokom rata koji je okončao Doba legendi bile su stvorene gore stvari od Troloka i Poluljudi.“
Moiraina trgnu glavom prema njemu dok je govorio. Čak ni tama nije mogla da sakrije oštrinu u njenom pogledu.
Pre no što je bilo ko mogao da upita zabavljača još nešto, Lan je počeo da da je uputstva: „Krenućemo niz Severni put, smesta. Ako su vam životi dragi, pratite me, nemojte da zaostajete i ne odvajajte se.“
Okrenu konja i ostali su bez reči pošli u galop za njim.
11
Put za Tarensku Skelu
Kolona konja protezala se na tvrdo nabijenoj prašini Severnog puta. Grive i repovi lelujali su za njima na mesečini dok su jurili prema severu, a kopita su ravnomerno udarala o tlo. Lan ih je predvodio. Crni konj i jahač odeven u senku bili su nevidljivi u hladnoj noći. Moirainina bela kobila, koja je jurila rame uz rame s pastuvom, bila je poput blede strele koja leti kroz mrak. Ostali su sledili u sabijenom nizu, kao da su svi bili vezani konopcem koji je Zaštitnik potezao.
Rand je galopirao poslednji, Tom Merilin je bio odmah ispred njega, a ostali su bili ispred, jedva vidljivi. Zabavljač se nijednom nije osvrnuo, usmeravajući se samo prema onome kuda su išli, a ne od čega su bežali. Ako bi se Troloci pojavili iza njih, Sen na svom tihom konju, ili ono krilato stvorenje, Draghkar, Rand je trebalo da objavi uzbunu.
Svakih nekoliko trenutaka krivio je vrat da osmotri iza sebe, dok se držao za Oblakovu grivu i uzde. Draghkar... Gore od Troloka i Seni, rekao je Tom. Ali nebo je bilo pusto i jedino što je mogao da vidi bile su tama i senka razasute po zemlji, a one su mogle da kriju vojsku.
Sada kada su zelenku uzde bile popuštene, jurio je kroz noć kao duh, držeći lako korak s Lanovim pastuvom, a želeo je da ide još brže. Rand je morao čvrsto da drži uzde kako bi uspeo da ga obuzda. Oblak se otimao od zauzdavanja, kao da je mislio da je to bila trka. Borio se s njim za svaki korak. Rand se držao za sedlo i uzde, a svaki mišić mu je bio napet. Nadao se očajnički da njegov at neće primetiti koliko je nervozan, a ukoliko Oblak to primeti, izgubiće jedinu pravu prednost koju je imao, ma koliko slaba ona bila.
Polegavši duž Oblakovog vrata, Rand je zabrinuto posmatrao Belu i njenog jahača. Kada je rekao da čupava kobila neće zaostajati, nije mislio na trku. Držala se sada uz ostale, jureći onako kako Rand nije ni znao da može. Lan nije želeo da Egvena bude s njima. Da li će usporiti zbog nje ako Bela počne da zaostaje ili će pokušati da je ostavi za sobom? Aes Sedai i Zaštitnik su smatrali da su Rand i njegovi prijatelji bili na neki način važni, ali bez obzira na svu Moiraininu priču o Šari, nije bio ubeđen da je to uključivalo i Egvenu.
Ako Bela bude zaostala, i on će zaostati ispred Seni i Troloka i Draghkara, Šta god Moiraina i Lan rekli. Svim svojim srcem u očaju, u mislima je doviknuo Beli da trči poput vetra. Pokušao je tiho da ulije snagu u nju. Trči!, pomisli. Koža mu se naježi i oseti kao da mu se kosti mrznu, samo što ne popucaju. Svetlosti, pomozi joj. Trči! I Bela je trčala.
Sve dalje i dalje jurili su prema severu u noć, a vreme se pretopilo u bezobličnu mrlju. Tu i tamo svetla farmi bi se pojavila, a onda nestala kao pričine. Oštri pseći laveži bledeli su brzo za njima, ili naglo prestajali kada bi životinje pomislile da su ih oterale. Jurili su kroz tamu koju je probijala samo mesečina bleda poput vode. U tom mraku drveće je duž puta vrebalo bez upozorenja, a onda nestajalo. Na preostalom delu puta okruživala ih je pomrčina i samo je jednom krik noćne ptice, usamljen i žalostan, prekinuo ravnomerne udarce kopita.