„Čekaću kod skele“, reče Lan tupo. „Ali ne dugo“, i pusti skeledžiju.
Gazda Kula privi šaku punu novca uz grudi i klimajući glavom žurno zatvori vrata kukom.
12
Preko Tarena
Lan se spusti niz stepenice i reče družini da sjaše i povede konje za njim kroz maglu. Ponovo su morali da imaju poverenja u Zaštitnika. Magla se kovitlala oko Randovih kolena, sakrivajući njegova stopala i pokrivajući sve u prečniku od dva koraka. Nije bila tako gusta kao van grada, ali ipak jedva da je mogao da razazna svoje saputnike.
Nijedno ljudsko biće nije se kretalo kroz noć sem njih. Kroz nekoliko prozora videla se jača svetlost, ali gusta magla činila je od njih senovite rupe, a najčešće se video samo nejasan sjaj koji lebdi u sivilu. Druge kuće bile su malo vidljivije i izgledalo je kao da plove po moru oblaka ili da naglo iskaču iz magle, dok su susedi ostajali skriveni, tako da su mogli da pomisle da miljama unaokolo nema ničega sem njih.
Rand je išao ukočen od dugog jahanja, pitajući se da li bi nekako mogao da prepešači ostatak puta do Tar Valona. Naravno da hodanje nije bilo mnogo bolje od jahanja u tom trenutku, ali i tako su njegova stopala bila skoro jedini deo tela koji ga nije boleo. Na pešačenje je barem navikao.
Samo jednom je neko progovorio dovoljno glasno da bi ga Rand jasno razumeo. „Ti moraš da se pobrineš za to“, rekla je Moiraina kao odgovor na nešto što joj je Lan rekao. „I ovako će upamtiti previše, a tu nema pomoći. Ako se ja budem izdvajala u njegovim mislima...“
Rand cimnu mrzovoljno svoj sada već natopljeni ogrtač preko ramena i približi se ostalima. Met i Perin gunđali su svaki za sebe, mrmljajući u brade uz prigušene uzvike kad god bijedan od njih udario u nešto. I Tom Merilin je gunđao. Reči kao „toplo jelo“, „vatra“ i „kuvano vino“ stigle su do Randa, ali ni Zaštitnik ni Aes Sedai nisu obraćali pažnju. Egvena je ćutke koračala zajedno sa ostalima, ispravljenih leđa i visoko podignute glave. Bio je to pomalo bolan i oklevajući korak, doduše, jer ni ona nije bila ništa vičnija jahanju od ostalih.
Dobila je svoje pustolovine, pomisli sumorno, i pretpostavio je da neće primetiti sitnice poput magle, memle ili hladnoće u toku tih avantura. Činilo mu se da mora da postoji razlika u gledanju na stvari, zavisno od toga da li si tražio pustolovine ili su ti nametnute. Priče su bez sumnje mogle da uzbudljivo opišu galopiranje kroz hladnu maglu sa Draghkarom i Svetlost zna čime sve ne za tvojim petama. Egvena je možda bila uzbuđena, a on je osećao samo hladnoću, memlu i bilo mu je drago što je konačno u nekom naselju, makar to bila i Tarenska Skela.
Naleteo je naglo na nešto veliko i toplo u izmaglici. Bio je to Lanov pastuv. Zaštitnik i Moiraina su stali, a ostatak družine učinio je to isto, lupkajući svoje konje po vratu, koliko da uteše njih, toliko i sebe. Magla je bila nešto ređa ovde, dovoljno da vide jedni druge jasnije no što su to za dugo vremena mogli, ali ne dovoljno da vide nešto više sem toga. Stopala su im još uvek bila skrivena niskim oblacima, poput sive poplave. Izgledalo je kao da su sve kuće bile progutane maglom.
Rand je oprezno odveo Oblaka malo dalje i iznenadio se kada je začuo struganje svojih čizama po drvenim daskama. Dok za skelu. Ustuknuo je pažljivo, povlačeći i zelenka sa sobom. Čuo je šta je dok Tarenske Skele bio — most koji nije vodio nikuda sem na skelu. Taren je navodno bio širok i dubok, s prevrtljivim virovima koji su mogli da utope i najboljeg plivača, mnogo širi od Vinske Vode, pretpostavljao je. Još i s maglom... Bilo je olakšanje ponovo osetiti zemlju pod nogama.
Lanovo žestoko psst! začulo se oštro kao mraz. Zaštitnik se okrenuo ka Perinu i zabacio ogrtač stamenog mladića otkrivajući veliku sekiru i zatim mahnuo rukom, ka njemu. Poslušno, mada ništa ne shvatajući, i Rand je sklonio svoj ogrtač preko ramena da oslobodi mač. Dok se Lan brzo vraćao ka svom konju, teturava svetla pojavila su se u magli i zvuk prigušenih koraka im se približavao.
Šestorica ljudi tupih lica, u gruboj odeći, išlo je za gazda Kulom. Baklje koje su nosili pravile su otvore u magli oko njih. Kada su se zaustavili, čitava družina iz Emondovog Polja bila je obasjana. Svi su bili okruženi sivim zidom koji je izgledao još deblji zbog svetlosti baklji koja se odbijala od njega. Skeledžija ih je pogledao. Njegova šiljata glava bila je nakrivljena, a nos mu se trzao kao kod lasice koja njuši vazduh, tražeći zamku. Lan se nasloni na svoje sedlo s jasnom opuštenošću, ali ruka mu je razmetljivo počivala na dugom balčaku mača. Izgledao je kao sabijena opruga. Očekivao je nešto.
Rand zauze užurbano Zaštitnikov položaj, barem što se stavljanja šake na balčak tiče. Nije mislio da može da oponaša tu smrtonosnu opuštenost. Verovatno bi popadali od smeha kad bih pokušao, pomisli.
Perin olabavi svoju sekiru u kožnoj gajki i odlučno raširi noge. Met stavi ruku na svoj tobolac, mada Rand nije bio siguran u kakvom je stanju tetiva njegovog luka posle sve te vlage. Tom Merilin je svečano iskoračio i pružio šaku lagano je okrećući. Iznenada zamahnu i bodež se zasija među njegovim prstima. Drška noža pala je na njegov dlan i on je odjednom počeo opušteno da čisti nokte.
Čuo se tih, oduševljen Moirainin smeh. Egvena je zapljeskala rukama kao da gleda priredbu na proslavi, a onda je stala i osvrnula se posramljeno, mada joj je smešak još uvek igrao na usnama.
Kuli ništa od toga nije delovalo zabavno. Prostrelio je Toma pogledom, a onda glasno pročisti grlo. „Pominjalo se još zlata za prelazak.“ Ponovo ih je pogledao natmureno i prepredeno. „Onaj novac koji ste mi već dali sada je na sigurnom, čujete? Nije tamo gde možete da ga se dočepate.“
„Dobićeš ostatak zlata“, reče mu Lan, „kada budemo bili na drugoj strani.“ Kožna torbica o njegovom pojasu zazveckala je kada ju je malo protresao.
Za trenutak skeledžijine oči streljale su okolo, ali klimnuo je napokon glavom. „Hajdemo, onda“, promrmlja i odjuri na dok sa svojih šest pomagača. Magla je izgarala oko njih dok su se kretali, ali sivi pipci sklapali su se za njima, ispunjavajući brzo mesta gde su bili. Rand je žurio da ne zaostane.
Skela je bila drveni splav s visokim stranicama i mostićem koji je mogao da se spušta. Konopci debeli kao čovečiji zglob vukli su se duž obe strane skele i, vezani za velike stubove na kraju doka, gubili su se u noći iznad reke. Skeledžijini pomagači stavili su svoje baklje u gvozdene držače na stranama skele, zatim su sačekali dok se nisu svi popeli s konjima, a onda su spustili rampu. Paluba je škripala ispod kopita i stopala, a skela se ljuljala od težine.
Kula je mrmljao upola sebi u bradu, gunđajući da smire konje i budu na sredini, kako ne bi smetali ljudima koji su je vukli. Vikao je na svoje pomagače, goneći ih dok su spremali skelu za prelazak, ali ljudi su se kretali nevoljno i sporo, ne obazirući se na to što je pričao, mada je i on to radio polovično, često prekidajući upola uzvik kako bi podigao svoju baklju visoko i zapiljio se u maglu. Na kraju je potpuno prestao da viče i otišao do pramca, gde je stao zureći u maglu koja je prekrivala reku. Nije se ni pomerio sve dok jedan od ljudi koji su vukli nije dodirnuo njegovu ruku. Poskočio je streljajući pogledom.
„Šta je? Oh. Ti li si? Spremni? I vreme je. Pa, čoveče, Šta čekaš?“, poče da maše rukama, ne vodeći računa o baklji i konjima koji su se trzali i pokušavali da ustuknu. „Otisni se! Polazi! Kreći!“ Čovek je odjurio da posluša, a Kula se ponovo zagledao u maglu koja je ležala pred njim, češući s nelagodom svoju slobodnu šaku o kaput.
Odvezana skela se nagnula i jaka struja ju je uhvatila, a onda se nagnula ponovo kada su je konopci za vuču zadržali. Ljudi koji su vukli, trojica sa svake strane, zgrabili su konopce na prednjem kraju skele i počeli naporno da hodaju prema zadnjem, mrmljajući s nelagodom dok su mileli preko reke pokrivene sivilom.