Rand skoči udarivši glavom o niski krov od trupaca. Tom Merilin ga zgrabi za ruku i povuče dole.
„Ne budali“, promrmlja zabavljač. Pogleda ka ženama — izgledalo je da nijedna nije primetila šta se desilo — a onda se okrenu prema Randu sa saučešćem. „To sada nije u tvojoj moći, momče.“
„Dete“, rekla je Moiraina nežno, „malo njih može da dodirne Istinski izvor i koristi Jednu moć. Neke mogu da nauče više, neke manje. Ti si jedna od veoma retkih koje nemaju potrebe da uče. U svakom slučaju, dotaći ćeš Izvor, htela to ili ne. Ali bez znanja koje možeš da dobiješ u Tar Valonu nikada nećeš naučiti da usmeravaš u potpunosti, a možda nećeš ni preživeti. Muškarci koji se rode sa sposobnošću da dodirnu saidin, umiru — naravno, ako ih Crveni Ađah ne nađe pre toga i ne stiša ih...“
Tom zaškrguta duboko u grlu, a Rand se promeškolji s nelagodom. Takvi ljudi o kojima je Aes Sedai govorila bili su retki. Čuo je samo za trojicu u života i, hvala Svetlu, nikada u Dve Reke, ali propast koju bi doneli pre no što bi ih Aes Sedai našle, uvek je bila dovoljno velika da se vesti pronesu — o ratovima, ili zemljotresima koji su uništili čitave gradove. Nikada nije zaista shvatao Šta su Ađasi. Prema pričama, to su bila društva među Aes Sedai, koja su spletkarila i svađala se međusobno više no bilo Šta drugo, ali priče su bile jasne oko jednog: Crveni Ađah smatrao je za svoju glavnu dužnost da spreči novo Slamanje sveta, a to je činio tako što bi ulovio svakog muškarca koji bi makar i sanjao o korišćenju Jedne moći. Činilo se da Met i Perin iznenada žele da su kod kuće u svojim krevetima.
Međutim, Moiraina je nastavila svoju priču: „Ali, i neke žene takođe umiru. Teško je naučiti bez vodiča. Žene koje ne nađemo, one koje prežive, često postaju... Pa, u ovom kraju sveta mogle bi postati Mudrosti u svojim selima.“ Aes Sedai je zastala zamišljeno. „Stara krv je jaka u Emondovom Polju, i ona peva. Znala sam Šta si ti čim sam te ugledala. Nijedna Aes Sedai ne može da bude u društvu žene koja je u stanju da usmerava, ili koja je blizu promene, a da to ne oseti.“ Poče da pretara po torbici za pojasom i izvadi mali plavi dragulj na zlatnom lancu koji je ranije nosila u kosi. „Ti si veoma blizu svojoj promeni, svom prvom dodiru. Bilo bi bolje da te ja vodim kroz to. Tako ćeš moći da izbegneš... neprijatne pojave koje doživljavaju oni koji moraju sami da pronađu svoj put.“
Egvenine oči su se raširile kada je videla kamen i počela je da kvasi usne. „Da li... Da li to ima Moć?“
„Naravno da ne“, reče Moiraina odsečno. „Stvari nemaju Moć, dete, čak je i angreal samo oruđe. Ovo je samo lep plavi kamičak. Ali može da odaje svetlost. Evo.“
Egvenine šake su se tresle dok je Moiraina stavljala kamičak na vrhove njenih prstiju. Počela je da se povlači, ali Aes Sedai je obuhvatila obe njene šake svojom, a drugom nežno dodirnu Egvenin obraz.
„Gledaj u kamen“, tiho reče Aes Sedai. „Bolje je ovako nego da brljaš sama. Očisti svoj um od svega i misli samo na kamen. Očisti svoj um i dozvoli sebi da lebdiš. Postoji samo kamen i praznina. Ja ću početi. Lebdi i pusti da te vodim. Bez misli. Lebdi.“
Rand zabi prste u kolena; stisnuo je vilice da su ga zabolele. Mora da omane. Mora, grčevito pomisli.
Svetlost je procvetala u kamenu, samo jedan blesak plavetnila pre no što je nestao, ne sjajnije od svica, ali on se trže kao da je bilo zaslepljujuće. Egvena i Moiraina zurile su u kamen bezizražajno. Još jedan blesak se pojavi, pa još jedan, sve dok azurno svetio nije pulsiralo kao otkucaji srca. Aes Sedai to radi, pomisli očajnički, Moiraina to radi, ne Egvena.
Jedan poslednji slabašni treptaj, i kamenje ponovo postao tričava stvar. Randu je zastao dah.
Za trenutak Egvena je nastavila da zuri u kamičak, a onda je pogledala ka Moiraini. „Ja... Učinilo mi se da sam osetila... nešto, ali... Možda grešite u vezi sa mnom. Žao mi je što sam traćila vaše vreme.“
„Nisam protraćila ništa, dete.“ Mali osmeh zadovoljstva prelete preko Moiraininih usana. „To poslednje svetio bilo je samo tvoje.“
„Zaista?“, uzviknu Egvena, a onda se odmah potom natmuri. „Ali jedva da je bilo tu.“
„Sada se ponašaš kao budalasta seljanka. Većina njih koje dođu u Tar Valon moraju da uče mnogo meseci pre no što mogu da urade to što si ti učinila maločas. Možeš da doguraš daleko, možda čak i da budeš Amirlin tron jednog dana, ako učiš i radiš naporno.“
„Mislite...“, uz uzvik pun oduševljenja, Egvena je čvrsto zagrlila Aes Sedai. „Oh, hvala vam. Rande, da li si čuo? Biću Aes Sedai!“
13
Izbori
Pre no što su pošli na spavanje, Moiraina je klekla pored svakoga od njih i položila im šake na glave. Lan je gunđao kako nema potrebe i da bi trebalo da čuva snagu, ali nije pokušao da je zaustavi. Egvena je bila željna iskustva, a Met i Perin su bili vidno preplašeni, ali i suviše uplašeni da odbiju. Tom se trgnuo dalje od njenih šaka, ali Aes Sedai je zgrabila njegovu sedu glavu uz pogled koji nije dopuštao nikakve gluposti. Zabavljač se mrštio dok je držala položene ruke na njemu. Nasmešila se podrugljivo kada ih je sklonila. Namrštio se još jače, ali jeste delovao osveženo. Svi su tako izgledali.
Rand se povukao u udubljenje u nejednakom zidu i nadao se da ga neće primetiti. Njegove oči su se same sklapale čim se naslonio uz splet trupaca, ali prisilio je sebe da gleda. Zagrizao je pesnicu kako bi prigušio zev. Malo sna, sat ili dva, i biće sasvim dobro. Ali Moiraina nije zaboravila na njega.
Trgnuo se kada su njeni hladni prsti dodirnuli njegovo lice i rekao: „Ja ne...“ Razrogačio je oči u čudu: umor skliznu poput vode koja otiče niz brdo, bolovi i žuljevi pretvoriše se u nejasna sećanja i nestadoše. Rand zinu i pogleda je iznenađeno. Ona se samo nasmešila i sklonila šake.
„Gotovo je“, rekla je i ustala uz umoran uzdah koji ga je podsetio da to ne može da uradi za sebe. Zaista, popila je samo malo čaja, odbijajući hleb i sir koje je Lan pokušao da joj ugura u šake pre no što se sklupčala kraj vatre. Zaspala je istog trena kada je obmotala plašt oko sebe.
I ostali, svi sem Lana, padali su u san gde god da su našli prostora da se ispruže, ali Rand nije mogao da shvati razlog. On se osećao kao da se odmarao čitave noći u mekom krevetu. Ali, čim je naslonio leđa uz zid od trupaca, pao je u san. Kada ga je Lan probudio sat vremena kasnije, osećao se kao da se odmarao tri dana.
Zaštitnik je probudio sve sem Moiraine i strogo je utišavao sve što bi moglo da je uznemiri. Bez obzira što su bili tihi, dozvolio im je da ostanu samo kratko u udobnoj drvenoj pećini. Pre no što se sunce valjano podiglo iznad obzorja, svi tragovi da je iko ikada zastajao tu bili su očišćeni, i svi su lagano jahali prema severu, ka Baerlonu, kako se konji ne bi zamarali. Aes Sedai je imala podočnjake, ali je sedela uspravno i sigurno u svom sedlu.
Magla je još uvek bila gusta nad rekom iza njih, kao sivi zid koji se opirao pokušajima nejakog sunca da ga sagori i koji je krio Dve Reke. Rand se jašući osvrtao, nadajući se da će moći da vidi bar nešto poslednji put, makar to bila i Tarenska Skela, sve dok rečna obala prekrivena maglom nije nestala s vidika.
„Nikada nisam ni sanjao da ću biti ovako daleko od kuće“, rekao je kada je drveće napokon sakrilo i maglu i reku. „Sećate li se kada je Stražarsko Brdo izgledalo strašno daleko?“ To je bilo pre dva dana. Čini se kao večnost, pomisli.
„Vratićemo se kroz mesec ili dva“, reče Perin neubedljivo. „Zamislite samo Šta ćemo imati da pričamo.“
„Čak ni Troloci ne mogu da nas jure večito“, reče Met. „Plamen me spalio, ne mogu.“ Ispravio se uz dubok uzdah, a onda ponovo pogurio u svom sedlu, kao da nije verovao ni u jednu reč koju je izgovorio.