„Muškarci!“, odseče Egvena. „Pružaju vam se pustolovine o kojima ste oduvek trućali, a vi već pričate o kući.“ Glava joj je bila visoko podignuta, ali Rand je ipak primetio drhtaj u njenom glasu, sada kada Dve Reke više nisu mogle da se vide.
Ni Moiraina ni Lan nisu pokušali da im povrate sigurnost, i nisu rekli nijednu reč o tome da će se, naravno, vratiti. Pokušao je da ne misli Šta bi to moglo da znači. Čak i odmoran, imao je dovoljno nedoumica i bez traganja za još nekom. Umesto toga, povi se u sedlu i poče da sanjari o čuvanju ovaca s Tamom, na pašnjaku duboke guste trave i sa ševama koje su pevale u prolećno jutro, i o putu u Emondovo Polje i Bel Tinu kakav je trebalo da bude, plesanju na Zelenilu bez ijedne brige sem da ne pobrka korake. Uspeo je da se izgubi u mislima jedno vreme.
Putovanje u Baerlon trajalo je skoro čitavu nedelju. Lan je gunđao o sporosti njihovog putovanja, ali on je bio taj koji je odredio ritam i prisilio ostale da ga se drže. Sebe i svog pastuva, Mandarba — rekao je da to znači sečivo na Starom jeziku — nije tako štedeo. Zaštitnik je prelazio dvostruko više no oni, jureći napred, dok se njegov plašt koji menja boje vijorio na vetru, da izvidi Šta leži pred njima, ili jašući iza njih, da ispita da li ostavljaju tragove. Ako bi neko pokušao da se kreće brže nego što je bilo određeno, čuo bi oštre primedbe u vezi s brigom o konjima ili zajedljive reči o tome koliko bi se dobro snašli bez konja ako bi se Troloci pojavili. Čak i Moiraina nije bila pošteđena njegovog jezika ako bi dozvolila svojoj beloj kobili da ubrza korak. Kobila se zvala Aldieb; na Starom jeziku to je značilo zapadni vetar, vetar koji je donosio prolećne kiše.
Prilikom izviđanja Zaštitnik nije nailazio na neki znak potere ili zasede. Samo je Moiraini govorio Šta je video, i to tiho, da ga ne bi čuli, a Aes Sedai je obaveštavala ostale o onome što je mislila da treba da znaju. U početku, Rand se jednako osvrtao koliko je i gledao ispred sebe. Nije bio jedini. Perin je često opipavao sekiru, a Met je u početku jahao sa zapetim lukom. Ali iza njih nije bilo Troloka niti stvorenja u crnim ogrtačima. Na nebu nije bilo Draghkara. Rand je polako počeo da veruje kako su im možda zaista pobegli.
Čak ni u najgušćim delovima šume nije mogao da se nađe dobar zaklon. Zima je bila oštra Severno od Tarena, isto kao i u Dve Reke. Gajevi borova, jela ili listopadnog drveća, i tu i tamo nekoliko kleka i lovora, šarali su šumu punu golih sivih grana. Čak i najstarije drveće nije imalo ni lista. Samo su se novoizrasli zeleni izdanci isticali iznad smeđe livadske trave polegle od zimskih snegova. I ovde, većina rastinja bile su ljute koprive, čkalj i ljutić. Poneki zimski smet zaostao je u dubokim senkama i nanosima ispod niskih grana četinara. Svi su bili dobro umotani u ogrtače, jer bledo sunce nije grejalo, a noćna hladnoća prodirala je duboko. Ni ptica nije bilo više no u Dve Reke, čak ni gavranova.
Njihova sporost nije imala nikakve veze sa opuštenošću. Severni put — Rand ga je i dalje tako zvao, mada je pretpostavljao da ovde, Severno od Tarena, nosi drugo ime — još uvek je vodio skoro pravo prema severu, ali na Lanovo insistiranje, njihov put je vijugao kroz šumu kao i duž nabijenog zemljanog puta. Sela, farme ili bilo Šta što je ukazivalo na ljude ili civilizaciju, zaobilazili su miljama, mada su retko nailazili na njih. U toku čitavog prvog dana Rand nije video nijedan znak, sem puta, da su ljudi ikada kročili u te šume. Pomislio je kako čak ni kada je otišao do podnožja Maglenih planina nije bio tako daleko od ljudi kao tog dana.
Prva farma koju je video — velika kuća i visok ambar sa visokim slamnatim krovovima i pramenom dima koji se dizao iz kamenog odžaka — zaprepastila ga je.
„Uopšte se ne razlikuju od onih kod kuće“, reče Perin, namršteno gledajući u udaljene zgrade koje su se jedva videle kroz drveće. Ljudi su se kretali po dvorištu, još uvek nesvesni prisustva putnika.
„Naravno da se razlikuju“, reče Met. „Samo nismo dovoljno blizu.“
„Kažem ti, ne razlikuju se“, bio je uporan Perin.
„Mora biti da se razlikuju. Pa ipak smo Severno od Tarena.“
„Tišina, vas dvojica“, zareža Lan. „Ne želimo da nas neko vidi, sećate li se? Ovuda.“ Krenuo je na zapad kako bi zaobišao farmu, između drveća.
Osvrnuvši se, Rand je pomislio da je Perin u pravu. Farma je ličila na one oko Emondovog Polja. Dečak je vadio vodu iz bunara, a stariji momci čuvali su ovce iza ograde. Čak je imala i sušionicu za duvan. Ali, i Met je bio u pravu. Mi smo severno od Tarena. Mora biti različito, pomisli Rand grozničavo.
Uvek su stajali u toku dana, kako bi odabrali mesto s nagibom, zbog oticanja vode, i zaklonjeno od vetra koji se retko kada potpuno smirivao, nego bi samo promenio pravac. Njihova vatra uvek je bila slaba toliko da mogla da se vidi tek sa samo nekoliko koraka, a čim bi čaj bio skuvan, bila bi ugažena, a žar zatrpan.
Kada su prvi put stali, pre no što je sunce zašlo, Lan je počeo da podučava momke kako da upotrebe oružje koje su nosili. Počeo je s lukom. Nakon što je video kako je Met smestio tri strele u čvor veličine ljudske glave na ispucalom deblu osušenog drveta sa stotinu koraka, rekao je ostalima da i oni pokušaju. Perin je ponovio Metov podvig, a Rand je, prizivajući plamen i prazninu, prazni mir koji je luk pretvarao u deo njega, ili njega u deo luka, naciljao svoje tri strele tako da su se vrhovi skoro dodirivali. Met ga tresnu po ramenu, čestitajući mu.
„Sada, kada biste svi imali lukove“, reče Zaštitnik suvo, „i ako bi se Troloci složili da dođu tako blizu da ne možete da ih koristite...“ Osmesi su nestali naglo. „Da vidim Šta mogu da vas naučim za slučaj da se toliko približe.“
Počeo je da pokazuje Perinu kako da koristi njegovu sekiru velikog sečiva. Zamahnuti sekirom na nešto ili nekoga koje imao oružje nije uopšte bilo nalik cepanju ogreva ili mlataranju u igri. Pokazavši velikom kovačevom šegrtu niz vežbi — blok, pariranje i udarac — uradio je to isto s Random i njegovim mačem. Nije to bilo divlje skakanje okolo i seča, kako je to Rand zamišljao kad god bi pomislio o korišćenju mača, već glatki pokreti koji su se stapali jedan s drugim, skoro nalik na ples.
„Mahanje sečivom nije dovoljno“, reče Lan, „mada neki misle da jeste. Um je najznačajniji. Očisti svoj um, čobanine, od mržnje ili straha, od svega. Spali ih. I vi ostali, slušajte. Možete to da koristite u borbi sekirom ili lukom, kopljem ili štapom, ili čak golim rukama.“
Rand ga je gledao zapanjeno. „Plamen i praznina“, reče radoznalo. „Na to misliš, zar ne? Moj otac me je učio tome.“
Zaštitnik ga pogleda, ali iz tog pogleda nije se moglo ništa pročitati. „Drži taj mač kako sam ti pokazao, čobanine. Ne mogu da napravim od blatnjavog seljaka majstora sečiva za jedan sat, ali možda mogu da te sprečim da odsečeš sopstvenu nogu.“
Rand je uzdahnuo i podigao mač ispred sebe obema rakama. Moiraina je gledala bezizražajno, ali sledeće večeri rekla je Lanu da nastavi sa svojim podučavanjem.
Večera je bila uvek ista kao i ručak i doručak: dvopek, sir i suvo meso, sem što su uveče hranu mogli da speru vrelim čajem umesto vodom. Tom ih je predveče zabavljao. Lan mu nije dopuštao da svira harfu ili flautu — „Nema potrebe da uzbunimo okolinu“, rekao je Zaštitnik — ali Tom je žonglirao i pričao priče: Mara i tri budalasta kralja, ili jednu od stotina priča o Anli, Mudroj savetnici, ili nešto puno slave i pustolovina, kao Veliki lov na Rog, ali uvek sa srećnim krajem i radosnim povratkom kući.
Iako je sve oko njih bilo mimo, iako nije bilo Troloka među drvećem niti Draghkara među oblacima, Randu se činilo da su nekako uspevali da sami povećaju napetost kad god bi gotovo nestala.