Jednog jutra Egvena se probudila i počela da raspliće kosu. Rand ju je gledao krajičkom oka dok je skupljao svoje ćebe. Svake noći kada bi vatra bila ugašena, svi bi krenuli ka svojoj ćebadi, sem Egvene i Aes Sedai. Dve žene bi se uvek sklonile od ostalih i pričale sat ili dva, vraćajući se kada bi ostali već zaspali. Egvena je češljala kosu — stotinu zamaha, brojao je — dok je on sedlao Oblaka, stavljajući bisage i ćebe iza sedla. A onda je odložila češalj, prebacila svoju pravu kosu preko ramena i podigla kapuljaču na svom plaštu.
Iznenađen, upita je: „Šta to radiš?“ Pogledala ga je popreko, ne odgovorivši mu. Shvatio je da je to bilo prvi put da joj se obratio u dva dana, još od noći u skloništu od trupaca na obali Tarena, ali to ga nije zaustavilo. „Čitavog života čekala si da spleteš kosu u pletenicu, a sada odustaješ od toga? Zašto? Zato što ona ne nosi pletenicu?“
„Aes Sedai ne spliću kosu“, rekla je jednostavno. „Barem ukoliko ne žele.“
„Ti nisi Aes Sedai. Ti si Egvena al’Ver iz Emondovog Polja i Ženski krug bi popadao u nesvest da te sada vidi.“
„Nemoj da guraš nos u posla Ženskog kruga, Rande al’Tor. A ja ću biti Aes Sedai čim stignem u Tar Valon.“
On besno reče: „Čim stigneš u Tar Valon? Zašto? Svetlosti, samo to mi reci. Ti nisi Prijatelj Mraka.“
„Da li misliš da je Moiraina Sedai Prijatelj Mraka? To misliš?“ Stala je nasuprot njega stisnutih pesnica. Pomislio je skoro da će ga udariti. „Nakon što je spasla selo i tvog oca?“
„Ne znam Šta je ona, ali Šta god da je, to ništa ne govori o ostalim Aes Sedai. Priče...“
„Odrasti, Rande! Zaboravi priče i gledaj oko sebe.“
„Video sam kako potapa skelu! Reci da nije! Kada ti jednom nešto uvrtiš u glavu, nećeš da se pomeriš čak i ako ti neko pokaže kako pokušavaš da stojiš na vodi. Da nisi takva Svetlošću-zaslepljena-budala, videla bi...“
„Ja sam budala? Da ti kažem nešto, Rande al’Tor! Ti si najtvrdoglaviji, najbandoglaviji...“
„Pokušavate li to da probudite sve u krugu od deset milja?“, prekide ih Zaštitnik.
Dok je stajao otvorenih usta, pokušavajući da pronađe reči, Rand odjednom shvati da je vikao — da su oboje vikali.
Egvena je sva pocrvenela i okrenula se dalje od njega mrmljajući: „Muškarci!“, što je izgleda bilo upućeno i njemu i Zaštitniku.
Rand je zabrinuto pogledao po logoru. Svi su ga gledali, ne samo Zaštitnik: Met i Perin, prebledeli, Tom napet kao da je spreman da beži ili da se bori. Moiraina. Lice Aes Sedai bilo je bezizražajno, ali činilo mu se da mu njen pogled probija glavu. Pokušao je očajnički da se seti Šta je pričao o Aes Sedai i Prijateljima Mraka.
„Vreme je da se krene“, reče Moiraina. Okrenula se ka Aldieb i Rand se stresao kao da ga je neko pustio iz zamke. Pitao se da li je možda zaista i bio u njoj.
Dve noći kasnije, dok je vatra slabašno gorela, Met je oblizao poslednje mrvice sira sa svojih prstiju i rekao: „Znate, mislim da smo im zaista pobegli.“
Lan je nestao u noći, proveravajući poslednji put. Moiraina i Egvena su se sklonile zbog jednog od svojih razgovora, Tom je upola dremao nad svojom lulom, tako da su mladići ostali sami oko vatre. Perin odgovori, džarajući besposleno vatru: „Ako smo im pobegli, zašto Lan nastavlja sa izviđanjima?“ Rand se okrenuo od vatre, gotov da zaspi.
„Pobegli smo im još kod Tarenske Skele.“ Met je ležao s rukama ispod glave, gledajući mesec koji je dominirao nebom. „Ako su zaista jurili nas.“
„Misliš da nas je onaj Draghkar jurio zato što mu se sviđamo?“, upita Perin.
„Kažem da bi trebalo da prestanemo da se brinemo o Trolocima i koječemu“, nastavi Met, kao da Perin nije ni progovorio, „i počnemo da mislimo o tome kako da vidimo malo sveta. Odavde priče dolaze, a mi smo tu. Šta mislite, kako izgleda pravi grad?“
„Idemo u Baerlon“, reče Rand pospano, ali Met reče odsečno:
„Baerlon je u redu, ali video sam onu staru mapu gazde al’Vera. Ako krenemo na jug kada stignemo do Kaemlina, put vodi sve do Ilijana i dalje.“
„Šta je toliko posebno oko Ilijana?“, upita Perin zevajući.
„Kao prvo“, odgovori Met, „Ilijan nije pun Aes Se...“
Zavladala je tišina i Rand je iznenada bio potpuno budan. Moiraina se vratila ranije. Egvena je bila s njom, ali Aes Sedai, stojeći na obodu svetlosti vatre, privlačila je njihovu pažnju. Met je ležao, otvorenih usta piljeći u nju. Svetlost se presijavala u Moiraininim očima, nalik mračnim dragim kamenovima. Rand se zapita koliko je dugo stajala tu.
„Momci su samo...“, poče Tom, ali Moiraina je progovorila, ne obraćajući pažnju na njega.
„Nekoliko dana odmora i već ste spremni da odustanete.“ Njen miran ravan glas bio je u oštroj suprotnosti s njenim očima. „Dan ili dva tišine i već ste zaboravili Zimsku noć.“
„Nismo zaboravili“, reče Perin. „Samo...“ Još uvek ne dižući glas, Aes Sedai je i njega ignorisala, kao i zabavljača tren ranije.
„Da li svi tako mislite? Svi želite da pobegnete u Ilijan i zaboravite na Troloke, Poluljude i Draghkare?“ Pogledala ih je — taj kameni pogled, u neskladu s normalnim tonom njenog glasa, činio je da se Rand oseća nelagodno — ali nikome nije dala priliku da progovori. „Mračni je u potrazi za vama trojicom, jednim od vas ili svima. Ako vas pustim da odjurite kud god vam padne na pamet, uhvatiće vas. Čemu god Mračni teži, ja se suprotstavljam, zato čujte ovo i znajte da je to istina: uništiću vas sama radije no da dopustim Mračnom da vas dobije.“
Njen glas, tako običan, ubedio je Randa. Aes Sedai će uraditi tačno to što je rekla ako bude mislila da je neophodno. Imao je muke da zaspi te noći, a nije bio ni jedini. Čak ni zabavljač nije počeo da hrče dugo pošto je poslednji žar zamro. Prvi put Moiraina im nije pomogla da se odmore.
Noćni razgovori između Egvene i Aes Sedai bili su bolna tačka za Randa. Kad god bi nestale u tami, kako bi se sklonile od ostalih zbog mira, pitao se o čemu su pričale, Šta su radile. Šta je Aes Sedai radila Egveni?
Jedne noći sačekao je da se ostali muškarci smire i da Tom počne da hrče kao testera koja seče čvor u hrastu. A onda se iskrao, pritežući ćebe čvrsto oko sebe. Koristeći svu veštinu koju je stekao prikradajući se zečevima, išao je po senkama na mesečini, sve dok nije klečao u podnožju visokog drveta sa gustom krošnjom debelog širokog lišća, dovoljno blizu da čuje Moirainu i Egvenu. One su sedele na palom deblu uz svetlost male lampe.
„Pitaj“, govorila je Moiraina, „i ako mogu da ti odgovorim sada, hoću. Shvati, ima mnogo toga za Šta nisi još uvek spremna, onoga što ne možeš da naučiš pre no što naučiš nešto drugo, a za Šta bi trebalo da naučiš opet još ponešto. Ali, pitaj Šta želiš.“
„Pet moći“, lagano reče Egvena. „Zemlja, Vetar, Vatra, Voda i Duh. Nije pošteno da muškarci budu najjači u korišćenju Zemlje i Vatre. Zašto bi oni imali najsnažnije Moći?“ Moiraina se nasmejala. „Da li zaista tako misliš, dete? Da li postoji stena tako čvrsta da je vetar i voda ne mogu isprati, vatra tako jaka da je voda ili vetar ne mogu ugasiti?“
Egvena je ćutala neko vreme, čeprkajući nogama po šumskom tlu. „Oni... Oni su bili ti... koji su pokušali da oslobode Mračnoga i Izgubljene, zar ne? Muški Aes Sedai?“, udahnula je duboko i ubrzala. „Žene nisu bile deo toga. Muškarci su poludeli i slomili svet.“
„Plašiš se“, rekla je Moiraina sumorno. „Da si ostala u Emondovom Polju, vremenom bi postala Mudrost. To je bila Ninaevina namera, zar ne? Ili bi, možda, sedela u Ženskom krugu i upravljala Emondovim Poljem, dok Seoski savet misli da su oni na čelu. Ali učinila si nezamislivo: napustila si Emondovo Polje i Dve Reke u potrazi za pustolovinama. Želela si da to učiniš, a istovremeno si se bojala. Ipak, odbijala si tvrdoglavo da dopustiš strahu da te nadvlada, inače me ne bi pitala kako žena može da postane Aes Sedai i ne bi bacila običaje i pravila kroz prozor.“