„Ne“, pobunila se Egvena. „Ne plašim se. Zaista želim da postanem Aes Sedai.“
„Bolje bi bilo za tebe da se plašiš, ali nadam se da ćeš ostati pri tom ubeđenju. Malo je žena danas koje mogu da postanu početnice, a mnogo manje njih to želi.“ Moirainin glas zvučao je kao da govori sama sebi. „Svakako nikada ranije nije bilo dve u istom selu. Stara krv je zaista još uvek jaka u Dve Reke.“
Rand se pomeri u senkama. Pod njegovom nogom puče grančica. Zaledio se u tom trenutku i zadržao dah. Probio ga je znoj, ali nijedna žena se nije osvrnula.
„Dve?“, uzviknu Egvena. „Ko još? Da li je to Kari? Kari Ten? Lara Ajelan?“ Moiraina je coknula razdraženo jezikom, a onda čvrsto rekla: „Moraš zaboraviti da sam to rekla. Bojim se da njen put ide u drugom smeru. Vodi računa o okolnostima u kojima se ti nalaziš. Nisi izabrala lak put.“
„Neću odustati“, reče Egvena.
„Moguće, ali još uvek ti je potreban dokaz, a ja ne mogu da ti ga pružim — ne onako kako ti želiš.“
„Ne razumem“, nesigurno reče Egvena.
„Hoćeš da čuješ da su Aes Sedai dobre i čiste, da su oni zli muškarci iz legendi izazvali Slamanje sveta, a ne žene. Pa, bili su to muškarci, ali nisu bili ništa više zli od drugih. Bili su ludi, ne zli. Aes Sedai koje ćeš upoznati u Tar Valonu jesu ljudska bića, nimalo različite od drugih žena, izuzev te sposobnosti koja nas izdvaja. One su hrabre i uplašene, jake i slabe, blage i okrutne, ljubazne i hladne. To što ćeš postati Aes Sedai neće te promeniti.“
Egvena uzdahnu duboko i reče:
„Pretpostavljam da sam se toga plašila, da će me Moć promeniti. Toga i Troloka. I Seni... Moiraina Sedai, u ime Svetlosti, zašto su Troloci došli u Emondovo Polje?“
Aes Sedai okrenu brzo glavu i pogleda pravo prema mestu gde se Rand skrivao. Dah mu je zastao u grlu — pogled joj je bio oštar poput onog kada im je zapretila i imao je osećaj kao da njime može da prodre kroz debele grane drveta. Svetlosti, Šta će uraditi ako me uhvati?, pomisli Rand uspaničeno.
Pokušao je da se povuče dublje u senku, sve vreme gledajući u njih. Spotakao se o koren i jedva se uhvatio da ne padne u suvo žbunje. Pucanje suvih grana bi ga odalo kao vatromet. Dišući teško, oteturao se puzeći u tišini, više zahvaljujući sreći nego njegovom trudu. Srce mu je lupalo tako snažno da je mislio kako je samo to dovoljno da ga oda. Budalo! Prisluškuješ Aes Sedai!, prošlo mu je kroz glavu.
Uspeo je da se uvuče među ostale koji su spavali. Lan se pomerio dok se on spuštao na tlo i navlačio svoje ćebe, ali Zaštitnik se smirio uzdišući. Samo se okrenuo u snu. Rand uzdahnu, dugo i tiho.
Trenutak kasnije, Moiraina je izronila iz noći, zastavši tako da je mogla da vidi siluete zaspalih. Mesečina je stvarala auru oko nje. Rand je sklopio oči i disao ujednačeno, sve vreme čekajući da čuje korake koji se približavaju. Ali nije ih čuo. Kada je ponovo otvorio oči, nje nije bilo.
Kada je konačno zaspao, sanjao je teške snove trzajući se: svi muškarci u Emondovom Polju tvrdili su da su Ponovorođeni Zmaj, a sve žene su u kosi nosile plave kamenove kao Moiraina. Više nije pokušavao da prisluškuje Moirainu i Egvenu.
Sporo putovanje oteglo se i do svog šestog dana. Hladno sunce klizilo je lagano prema krošnjama, dok je grupica tankih oblaka lebdela visoko na severu. Vetar je za trenutak zaduvao jače i Rand je navukao svoj ogrtač preko ramena, mrmljajući sebi u bradu. Pitao se da li će ikada stići u Baerlon. Razdaljina koju su prešli od reke već je bila veća nego što je Tarenska Skela bila udaljena od Bele reke, ali kad god bi Lana pitali o tome, on bi uvek odgovarao da je to kratak put, jedva vredan da se tako i nazove. Osećao se izgubljeno zbog toga.
Lan se pojavio među drvećem ispred njih, vraćajući se sa jednog od svojih izviđanja. Zauzdao je konja i dojahao pored Moiraine saginjući se ka njoj.
Rand se namršti, ali nije pitao ništa. Lan je jednostavno odbijao da odgovori na sva takva pitanja upućena njemu.
Od svih, samo je Egvena, izgleda, uvek zapažala Lanov povratak — toliko su se svi na to navikli, ali i ona se držala po strani. Aes Sedai je možda počela da se ponaša kao da je Egvena bila na čelu ljudi iz Emondovog Polja, ali to joj nije pružalo nikakvu prednost kada je Zaštitnik podnosio svoje izveštaje. Perin je nosio Metov luk, zamišljen i umotan u tišinu, koja ih je sve više i više obuzimala kako su se udaljavali od Dve Reke. Spori kas konja pružao je Metu priliku da vežba žongliranje sa tri mala kamena pod budnim okom Toma Merilina. I zabavljač ih je, kao i Lan, podučavao svake noći.
Lan je izvestio Moirainu i ona se okrenula u sedlu da vidi ostale. Rand je pokušao da se ne ukoči kada ga je pogledala. Da li je na njemu zastala trenutak duže nego na ostalima? Imao je nelagodno osećanje da je znala ko je prisluškivao u tami one noći.
„Hej, Rande“, uzviknu Met. „Mogu da žongliram sa četiri!“ Rand je odmahnuo na to, ne osvrćući se. „Rekao sam ti da ću stići do četiri pre tebe. Ja... Gledaj!“
Stigli su na vrh niskog brda i ispod njih, jedva milju daleko, kroz golo drveće i senku večeri koja je sve više rasla, pružao se Baerlon. Rand uzdahnu, pokušavajući da se nasmeši i zine istovremeno.
Dug zid, skoro dvadeset stopa visok, okruživao je grad. Drvene stražarske kule bile su raštrkane duž njega. Unutar zida krovovi od ploča i crepova sijali su na zalazećem suncu, a perjanice od dima dizale su se iz stotine odžaka. Nije bilo slamnatog krova nigde na vidiku. Širok put vodio je na istok od grada, a drugi na zapad. Na svakom je najmanje tuce kola i dvostruko toliko taljiga milelo prema palisadi. Oko grada bile su rasute farme, najviše na severu, dok se samo nekoliko videlo u šumi na jugu, ali to Randa sada nije zanimalo, kao da ih nije ni bilo. Veći je od Emondovog Polja, Stražarskog Brda i Devonove Staze zajedno! A možda i Tarenske Skele, pomisli zadivljeno.
„Dakle, to je grad“, uzdahnu Met, naginjući se preko vrata svog konja da bolje vidi.
Perin je mogao samo da odmahne glavom. „Kako toliko ljudi može da živi najednom mestu?“
Egvena je samo gledala zapanjeno.
Tom Merilin pogleda ka Metu, a onda prevrnu očima i dunu kroz brkove. „Grad!“, promumlja.
„A ti, Rande?“, reče Moiraina. „Koji je tvoj prvi utisak o Baerlonu?“
„Mislim da je daleko od kuće“, rekao je polako, a Met se oštro nasmeja zauzvrat.
„Možete da idete još dalje“, reče Moiraina, „mnogo dalje. Ali nemate drugog izbora, sem da bežite i da se krijete, i bežite ponovo čitavog vašeg života, koji bi bio veoma kratak. Morate da se setite toga kada put postane težak. Nemate izbora.“
Rand se zgledao s Metom i Perinom. Izraz njihovih lica govorio je da misle isto što i on. Kako je mogla da priča kao da su uopšte i imali izbora posle onoga što je rekla? Aes Sedai je izabrala za nas, reče u sebi.
Moiraina je nastavila kao da nije bilo očigledno o čemu razmišljaju. „Opasnost ovde ponovo počinje. Pazite šta pričate unutar ovih zidova. Pre svega, ne spominjite Troloke, Poluljude, ili bilo Šta slično. Ne smete čak ni da mislite o Mračnome. Neki u Baerlonu vole Aes Sedai još manje od ljudi iz Emondovog Polja, a možda čak bude i Prijatelja Mraka.“ Egvena je uzdahnula, a Perin promrmlja nešto sebi u bradu. Met je pobledeo, ali Moiraina je nastavila mimo. „Moramo privući što manje pažnje.“ Lan je zamenio svoj plašt koji je menjao boje jednim tamnosmeđim, običnim, mada finog kroja i tkanja. Njegov ogrtač koji menja boje završio je u jednoj od bisaga. „Ovde nas ne znaju pod našim pravim imenima“, nastavila je Moiraina. „Mene ovde zovu Alis, a Lana Andra. Zapamtite to. Dobro. Hajde da pređemo zid pre no što nas uhvati noć. Kapije Baerlona su zatvorene od sumraka do svitanja.“
Lan ih je poveo niz brdo i kroz šumu prema zidu od brvana. Put je prolazio pored nekoliko farmi koje su bile raštrkane — niko od ljudi koji su završavali poslove na njima nije, izgleda, primetio putnike — i završio se debelom drvenom kapijom okovanom crnim gvožđem. Kapija je bila čvrsto zatvorena, mada sunce još nije zašlo.