Rand je zbacio ogrtač sa sebe i skinuo odeću dok je Ara punio četiri bakarne kade. Ni ostali nisu bili mnogo sporiji od Randa u biranju kada. Kada je njihova odeća bila nagomilana na stolicama, Ara je svakome doneo veliko vedro vrele vode i posudu za sipanje. Kada je završio s time, seo je na stolicu pored vrata i naslonio se na zid prekrstivši ruke, očigledno obuzet sopstvenim mislima. Malo su razgovarali dok su se sapunjali i sa sebe vrelom vodom spirali nedelju dana prljavštine. A onda je došao red na dugo natapanje u kadama. Ara je zagrejao vodu tako da je spuštanje u nju bio dug proces, ispunjen uzdasima zadovoljstva. Vazduh u sobi se od toplog pretvorio u vreo i ispunio parom. Dugo vremena nije bilo nijednog zvuka, sem povremenih dugih uzdaha opuštanja, dok su se ukočeni mišići kravili i mraz, za koji su mislili da je postao njihov sastavni deo, napuštao njihove kosti.
„Da li vam je potrebno još nešto?“, upita Ara iznenada. Nije imao baš mnogo razloga da se podsmeva tuđem naglasku — i on i gazda Fič govorili su kao da su im puna usta. „Još peškira? Još tople vode?“
„Ništa“, reče Tom zvučnim glasom. Sklopljenih očiju, lenjo je mahnuo rukom. „Idi i uživaj u večeri. Postaraću se kasnije da primiš više no prikladnu naknadu za svoje usluge.“ Počeo je da se spušta niže i niže u kadi, dok voda nije pokrila sve sem njegovih očiju i nosa.
Ara je pogledao ka stolicama pored kada gde im je počivala odeća i ostatak stvari. Primetio je luk, ali zadrža se najduže na Randovom maču i Perinovoj sekiri. „Da li i na selu takođe ima nevolja?“, upita iznenada. „U Rekama, ili kako ih već zovete?“
„Dve Reke“, reče Met, naglašavajući zvučno svaku reč ponaosob. „U pitanju su Dve Reke. A što se nevolje tiče, ma...“
„Kako to misliš... takođe?“ upita Rand. „Da li ovde ima nekih neprilika?“
Perin, uživajući u svom zagrevanju, promrmlja: „Dobro! Dobro!“ Tom se podiže malo i otvori oči.
„Ovde?“, reče prezirno Ara. „Neprilika? Tuče između rudara po ulicama pre prvog svetla nisu neprilike ili...“, zastade i odmeri ih na trenutak. „Mislio sam na one nevolje kakve imaju u Geldanu“, rekao je naposletku. „Ne, pretpostavljam da ne. Nema ničeg sem ovaca dole, na selu, zar ne? Bez uvrede. Mislio sam samo da je tamo mimo. A opet, bila je neobična zima. Čudne stvari su se dešavale u planinama. Čuo sam pre neki dan da su Troloci viđeni u Saldeji. Ali to su Krajine, zar ne?“, završi otvorenih usta, a onda ih naglo zatvori, kao da je bio iznenađen što je uopšte i toliko rekao.
Rand se uznemirio kada je čuo reč: Troloci, ali pokušao je to da sakrije tako što je iscedio krpu za pranje iznad svoje glave. Dok je čovek nastavljao da priča, opustio se, ali nisu svi pazili Šta pričaju.
„Troloci?“, nasmeja se Met. Rand ga pljusnu vodom, ali Met je samo obrisao lice uz podsmešljiv osmeh. „Čekaj samo da ti ja ispričam o Trolocima.“
Prvi put otkako je ušao u kadu, Tom progovori: „A zašto bi? Malo sam umoran od toga da slušam sopstvene priče od tebe.“
„On je zabavljač“, reče Perin, a Ara ga prekorno pogleda.
„Video sam ogrtač. Hoćeš li da izvodiš?“
„Samo malo“, pobuni se Met. „Kako to da ja pričam Tomove priče? Jeste li svi...“
„Samo ih ne pričaš dobro koliko Tom“, presekao ga je Rand brzo, a Perin je uskočio: „Stalno dodaješ stvari, pokušavaš da ih ulepšaš, ali nikako ti ne uspeva.“
„A i stalno mešaš događaje“, dodade Rand. „Bolje ostavi to Tomu.“
Svi su pričali tako brzo da se Ara zapiljio u njih otvorenih usta. I Met je gledao zapanjeno, kao da su svi ostali iznenada poludeli. Rand nije znao kako da ga ućutka, a da ne skoči na njega.
Vrata su se bučno otvorila i ušao je Lan unutra, sa smeđim plastom prebačenim preko ramena, zajedno s daškom hladnijeg vazduha koji je maglu učinio još gušćom.
„Pa“, reče Zaštitnik trljajući ruke, „ovo sam čekao.“
Ara je podigao vedro, ali Lan je odmahnuo: „Ne, sam ću se postarati za to.“ Prebacivši plašt preko jedne od stolica, izgurao je poslužitelja iz sobe, uprkos njegovom protivljenju, i odlučno zatvorio vrata za njim. Čekao je tu trenutak, načuljenih ušiju, a onda se okrenu ka ostalima. Glas mu je bio kao od kamena, a pogled je probadao Meta. „Dobro što sam se vratio sada, seljačiću. Zar ne slušaš Šta ti se kaže?“
„Nisam ništa uradio“, pobuni se Met. „Samo sam hteo da mu ispričam za Troloke, ne za...“ Ućutao je i ustuknuo pred Zaštitnikovim pogledom, skupivši se u kadi.
„Ne pričaj o Trolocima“, reče Lan sumorno. „Nemoj čak ni da misliš o Trolocima.“ Uz gnevno gunđanje počeo je da puni kadu. „Krv i pepeo, bolje bi ti bilo da zapamtiš. Mračni ima i oči i uši tamo gde se najmanje nadaš. A ako Deca Svetla čuju da te Troloci jure, učiniće sve da te se dočepaju. Za njih, to je kao da si Prijatelj Mraka. Možda nisi na to navikao, ali dok ne stignemo tamo kuda smo pošli, suzdrži se od poveravanja, sem ukoliko ti gazdarica Alis ili ja ne kažemo drukčije.“ Na njegovo naglašavanje imena koje je Moiraina koristila, Met se trgnu.
„Ima nešto što taj čovek nije hteo da nam kaže“, reče Rand. „Nešto za Šta je mislio da predstavlja nevolju, ali nije hteo da kaže Šta je u pitanju.“
„Verovatno Deca“, reče Lan, sipajući još vrele vode u kadu. „Većina ljudi ih smatra nevoljom. Neki ne, doduše, a on vas ne zna dovoljno da bi rizikovao. Sve što je znao jeste da ste mogli odmah da otrčite do Belih plaštova.“
Rand odmahnu glavom; ovo mesto se već činilo gore no što je Tarenska Skela ikada mogla biti.
„Rekao je da su Troloci viđeni u... Saldeji, zar ne?“, reče Perin. Lan je uz tresak bacio prazno vedro na pod. „Vi baš hoćete da pričate o tome, zar ne? Uvek ima Troloka u Krajinama, kovaču. Ti samo imaj na umu da želimo da privučemo pažnju koliko i miš u polju. Usredsredi se na to. Moiraina želi da svi stignete do Tar Valona živi. I ako je to moguće — učiniću tako, ali ako joj zbog vas bilo Šta bude...“
Ostatak njihovog kupanja, a potom i oblačenja, protekao je u tišini.
Kada su napustili kupaonicu, Moiraina je stajala na kraju hodnika s vitkom devojkom, ne mnogo višom od sebe. Rand je barem mislio da je u pitanju devojka, iako je njena tamna kosa bila kratko ošišana i nosila je mušku košulju i pantalone. Moiraina je rekla nešto i devojka je pogledala muškarce oštro, a onda klimnula Moiraini i žurno otišla.
„Pa, sad“, reče Moiraina kada se približila, „sigurna sam da ste svi ogladneli od kupanja. Gazda Fič nam je ustupio odvojenu sobu za ručavanje.“ Pričala je o nevažnim stvarima dok ih je vodila, o njihovim sobama, gužvi u gradu i kako se gostioničar nada da će Tom nastupiti u trpezariji uz malo muzike i s pričom. Nije ni pomenula devojku, ako je to uopšte i bila devojka.
U njihovoj sobi za ručavanje nalazio se izglačan hrastov sto sa tucetom stolica oko njega i debeo ćilim na podu. Kada su ušli, Egvena je prestala da greje ruke pred kaminom u kome je pucketala vatra. Njena kosa u talasima presijavala joj se na ramenima. Rand je imao kada da razmišlja tokom duge tišine u odaji za kupanje. Lanove stalne primedbe da ne veruju nikom, a pogotovu Arin strah da veruje njima naterali su ga da pomisli kako su zaista bili usamljeni. Činilo se kao da ne mogu da veruju nikome sem sebi samima, a još uvek nije bio baš siguran koliko mogu verovati Moiraini ili Lanu. Samo sebi. A Egvena je još uvek bila Egvena. Moiraina je rekla da bi joj se to dogodilo u svakom slučaju, to dodirivanje Istinskog izvora. Nije mogla na to da utiče, a to je značilo da nije bila njena krivica. A ona je još uvek Egvena.
Otvorio je usta da se izvini, ali Egvena se ukočila i okrenula mu leđa pre no što je mogao da izgovori i reč. Gledajući mrko njena leđa, progutao je ono što je nameravao da kaže. Dobro, onda. Ako hoće da bude tako, ja tu ništa ne mogu, prođe mu kroz glavu ljutito.