Kada takvi ljudi nisu mogli da mi se suprotstave, kakvih izgleda ti imaš — žaba koja čuči pored šumske bare. Služićeš mi ili ćeš igrati kako Aes Sedai sviraju sve dok ne umreš. A onda, bićeš moj. Mrtvi pripadaju meni!“
„Ne“, promrmlja Rand. „Ovo je san. Ovo jeste san!“
„Da li misliš da si u snovima bezbedan od mene? Gledaj!“ Ba’alzamon je mahnuo zapovednički i Rand usmeri glavu u pravcu njegovog pokreta, iako je on nije okrenuo — nije želeo da je okrene.
Pehar je nestao sa stola. Na mestu gde je stajao sada se nalazio veliki pacov koji je treptao na svetlu i oprezno njuškao vazduh. Ba’alzamon je savio prst i pacov je uz cičanje povio leđa, dok je nespretno održavao ravnotežu na stražnjim nogama. Prst se savi još više, i pacov se preturi, koprcajući se panično. Grebao je šapama kroz vazduh i cvileo snažno, dok su se njegova leđa savijala, savijala, savijala. Uz oštar pucanj, kao kada pukne grančica, pacov se snažno stresao i smirio, ležeći skoro presavijen.
Rand je progutao pljuvačku. „U snovima je sve moguće“, promrmljao je. Ne gledajući, ponovo je udario pesnicom vrata iza sebe. Šaka ga je bolela, ali još uvek se nije probudio.
„Onda idi kod Aes Sedai. Idi u Belu kulu. Ispričaj Amirlin o ovom... snu.“ Čovek se nasmeja: Rand oseti vrelinu plamenova na licu. „To je jedan način da im pobegneš. Onda te neće koristiti. Ne, ne kada znaju ono što ja znam. Ali da li će te ostaviti u životu, da pričaš o onome što rade? Da li si dovoljno velika budala da veruješ da hoće? Pepeo mnogih poput tebe rasut je po padinama Zmajeve planine.“
„Ovo je san“, reče Rand teško dišući. „Ovo je san i ja ću se probuditi.“
„Da li ćeš?“ Uglom oka video je kako se čovekov prst pokreće i pokazuje ka njemu. „Da li ćeš, zaista?“ Prst se savio i Rand je vrisnuo dok se povijao unazad. Svaki mišić u telu ga je vukao dalje. „Da li ćeš se ikada ponovo probuditi?“
Rand se trgnuo u tami zgrabivši tkaninu. Ćebe. Bleda mesečina sijala je kroz prozoru sobi. Senoviti oblici druga dva kreveta. Hrkanje sa jednog od njih, kao platno kad se cepa: Tom Merilin. Nekoliko ugaraka svetlucalo je među pepelom u ognjištu.
Znači, bio je to san, kao košmar u gostionici Kod Vinskog izvora za Bel Tin. Sve što je čuo i uradio, zbrkano sa starim pričama i glupošću koja je došla niotkuda. Navukao je ćebe do ramena, ali nije se tresao od hladnoće. I glava ga je bolela. Možda je Moiraina mogla da uradi nešto da zaustavi te snove. Rekla je da može da pomogne oko košmara.
Ponovo je legao mrmljajući. Da li su snovi zaista bili toliko loši da zatraži pomoć od Aes Sedai? S druge strane, da li je bilo Šta što bi sada uradio moglo da ga uvuče u veće nevolje? Napustio je Dve Reke, otišao s jednom Aes Sedai. Ali nije bilo drugog izbora, naravno. Stoga, da li je imao drugog izbora sem da joj veruje? Jednoj Aes Sedai? Razmišljanje o tome bilo je mučno koliko i snovi. Skupio se pod svojim ćebetom, pokušavajući da pronađe mir praznine kako ga je Tam naučio, ali još dugo nije mogao da usni.
15
Stranci i prijatelji
Sunčevi zraci iznad Randovog uskog kreveta konačno su ga probudili iz dubokog, mada nemirnog sna. Navuče jastuk preko glave, ali to nije zaista zaklonilo svetio, a i on nije zaista želeo da nastavi da spava. Bilo je još snova, ali on nije mogao da se seti nijednog sem prvog. Samo je znao da ne želi više da sanja.
Uzdahnuvši, bacio je jastuk i seo na krevet, trzajući se dok se istezao. Vratili su se svi bolovi za koje je u kadi mislio da su nestali. A glava ga je još uvek bolela. To ga nije iznenadilo. Takav san bi bio dovoljan da svako dobije glavobolju. Drugi su već izbledeli, ali ne i taj.
Ostali kreveti bili su prazni. Svetlost se prosipala kroz prozor pod oštrim uglom: sunce je bilo dobrano iznad obzorja. da je sada bio na farmi, već bi pripremio nešto za jelo i radio do ovog vremena. Iskoprcao se iz kreveta, mrmljajući, besan sam na sebe. Toliki grad je trebalo videti, a nisu ga čak ni probudili. Bar se neko postarao da u bokalu ima vode, i to još uvek tople.
Umio se i obukao brzo, oklevajući na trenutak nad Tamovim mačem. Naravno, Lan i Tom ostavili su bisage i ćebad u sobi, ali Zaštitnikovog mača nije bilo. Lan ga je nosio u Emondovom Polju i pre nego što su nevolje započele. Pomislio je kako bi trebalo da sledi primer zrelijeg čoveka. Ubeđujući sebe da to nije bilo zato što je često sanjario o šetanju ulicama pravog grada s mačem, opasao ga je i bacio ogrtač preko svog ramena poput vreće.
Preskačući po dva stepenika, žurio je prema kuhinji. Tu je sigurno mogao najpre da prezalogaji. Nije hteo da traći ni sekund u toku jedinog dana koji je trebalo da provede u Baerlonu. Krv i pepeo, mogli su da me probude, pomisli besno.
Gazda Fič je bio u kuhinji, u svađi s punačkom ženom čije su ruke bile brašnjave do laktova, očigledno kuvaricom. Tačnije, ona je bila u svađi s njim, budući da je tresla svojim prstom njemu ispred nosa. Služavke i radnici, momci koji su nosili noćne posude i oni zaduženi za pljuvaonice, užurbano su obavljali svoje poslove, primetno ne obraćajući pažnju na ono što se odigravalo pred njima.
„... moj Sirije dobra mačka“, govorila je kuvarica oštro, „i neću da čujem i reč drugačije, čuješ li? Žališ se što odlično radi svoj posao, to ti radiš, ako mene pitaš.“
„Žalili su mi se“, uspeo je gazda Fič da ubaci. „Žalili, gazdarice. Polovina gostiju...“
„Neću ni da čujem. Jednostavno neću ni da čujem. Ako hoće da se žale na moju mačku, neka oni kuvaju. Moj jadni stari mačor, koji samo radi svoj posao, i ja otići ćemo negde gde nas cene, samo gledaj.“ Odvezala je svoju kecelju i počela da je skida.
„Ne!“, ciknu gazda Fič i skoči da je zaustavi. Vrteli su se ukrug dok je kuvarica pokušavala da skine kecelju, a gostioničar pokušavao da je spreči. „Ne, Sara“, prodahtao je. „Nema potrebe za tim. Nema potrebe, kažem! Šta bih ja bez tebe? Siri je dobar mačor. Odličan mačor. On je najbolji mačor u Baerlonu. Ako se još neko žali, reći ću mu da bude zahvalan što mačor radi svoj posao. Da, zahvalan. Ne smeš da odeš. Sara? Sara!“
Kuvarica prekinu to kovitlanje i zgrabi svoju kecelju od njega. „Dobro, onda. Dobro.“ Dograbivši kecelju obema rukama, još uvek je nije vezivala. „Ali ako očekuješ da bilo Šta spremim za podne, bolje bi bilo da izađeš i pustiš me da radim svoj posao. Ovo je možda tvoja gostionica, ali kuhinja je moja. Sem ukoliko ti nećeš da kuvaš?“, i krenu da mu pruži kecelju.
Gazda Fič ustuknu široko raširivši ruke. Zausti nešto, a onda stade, i prvi put se obazre po kuhinji. Kuhinjsko osoblje još uvek je marljivo radilo i nije obraćalo pažnju na kuvaricu i gostioničara, a Rand je počeo da pretražuje pažljivo džepove svog kaputa, mada mu je u njemu bio samo novčić koji mu je Moiraina dala, nekoliko bakrenjaka i šačice još koječega. Njegov džepni nož i brus. Dve rezervne tetive i parče uzice za koje je mislio da bi mogle biti korisne.
„Siguran sam, Sara“, reče gazda Fič pažljivo, „da će sve biti izvrsno, kao i obično.“ Rekavši to, pogleda još jednom sumnjičavo prema kuhinjskom osoblju, a onda ode sa onoliko dostojanstva koliko mu je preostalo.
Sara je sačekala da on zamakne pre no što je ponovo odsečno vezala uzice svoje kecelje, a onda ugleda Randa. „Pretpostavljam da bi ti hteo nešto da pojedeš, a? Pa, uđi.“ Osmehnu mu se brzo. „Ja ne ujedam, ne ujedam, bez obzira što si video nešto što nije trebalo. Siel, daj momku hleba, sira i mleka. Samo to imamo. Sedi, dečko. Svi tvoji prijatelji su izašli, sem jednog dečka, koji se, kako čujem, ne oseća dobro, a pretpostavljam da si i ti krenuo napolje.“