Jedna od služavki donela je poslužavnik dok je Rand sedao za sto. Počeo je da jede, a kuvarica je nastavila da mesi hleb, ali nije završila s pričom.
„Pazi, nemoj ozbiljno da shvatiš ono što si video. Gazda Fič je dobar čovek, mada ni od najboljih vaše vrste nema neke vajde. Žalbe ljudi su ga isterale iz takta. A na Šta imaju da se žale? Da li bi radije da nađu žive pacove nego mrtve? Mada ne liči na Sirija da ostavi svoja dela za sobom. I to preko tuceta?! Siri ne bi pustio da ih toliko uđe u gostionicu, sigurno ne bi. Ovo je čisto mesto. Nema ovde ničeg sličnog. I to svi sa slomljenom kičmom.“ Odmahnula je glavom u čudu.
Hleb i sir izgubili su ukus u Randovim ustima. „Kičme su im bile slomljene?“
Kuvarica je mahnula brašnjavom šakom. „Misli na nešto lepše, tako ja razmišljam. Zabavljač je tu, znaš. Baš sada, u trpezariji. Ali, ti si stigao s njim, zar ne? Ti si jedan od onih što su došli sinoć s gazdaricom Alis, je 1’ tako? Tako sam i mislila. Čini mi se da ja neću uspeti da vidim zabavljača, ne kada je gostionica ovoliko puna, a većina njih je ološ iz rudnika.“ Tresnula je po testu izuzetno grubo. „Mi takve uglavnom ne puštamo, samo što je sada čitav grad preplavljen njima. Mada su, pretpostavljam, bolji od nekih. Ma, nisam videla zabavljača još od pre zime, i...“
Rand je jeo mehanički, ne osećajući ukus hrane, ne slušajući Šta kuvarica priča. Mrtvi pacovi sa slomljenim kičmama. Požurio je da završi svoj doručak, zahvalio se mucajući i izleteo napolje. Morao je da razgovara s nekim.
Trpezarija Jelena i lava ličila je samo po svojoj nameni na istoimenu prostoriju u gostionici Kod Vinskog izvora. Bila je dvostruko šira i trostruko duža, a visoko na zidovima bile su naslikane šarene slike velelepnih zgrada s baštama punim visokog drveća i cveća jarkih boja. Umesto jednog ogromnog kamina, postojalo je ognjište u svakom zidu, a prostorija je bila popunjena desetinama stolova. Skoro svaka stolica, klupa ili tronožac bili su zauzeti.
Svi u gomili mušterija, s lulom među zubima i krčagom u ruci, bili su nagnuti, pomno gledajući samo u Toma, koji je stajao na stolu u sredini sobe, dok je njegov mnogobojni plašt bio prebačen preko obližnje stolice. Čak je i gazda Fič držao srebrnu kriglu i krpu za čišćenje, ne pomičući se.
„... razigrana srebrna kopita i ponosni vitki vratovi“, govorio je Tom, uspevši nekako da predstavi kako ne samo jaše konja, već i da je deo duge povorke jahača. „Srebrne grive vijore se. Hiljadu barjaka stvaraju dugu preko beskrajnog neba. Zvuk stotinu grlatih truba potresa vazduh, a bubnjevi tutnje kao grmljavina. Gomila, na hiljadu njih, pozdravlja ih klicanjem, koje se u talasima kotrlja preko krovova i kula Ilijana i udara i lomi, ali to ne stiže do ušiju hiljadu jahača, čije oči i srca sijaju svetim pohodom. Veliki lov na Rog krenuo je, krenuo da pronađe Rog Valera koji će dozvati junake svih Doba iz grobova da se bore za Svetio...“
Taj način pripovedanja zabavljač je, u noćima pored vatre dok su jahali na sever zvao niskim govorom. Priče, rekao je, pričaju se u tri glasa: visokom, niskom i običnom, jednostavnom, onako kako bi pričao svom susedu o letini. Tom je pričao priče običnim stilom, ali nije se trudio da sakrije svoj prezir prema tom načinu.
Rand ne uđe, već zatvori vrata i nasloni se na zid. Neće dobiti savet od Toma. Moiraina — šta bi ona uradila da zna?
Shvati da ga ljudi u prolazu posmatraju i da mrmlja sebi u bradu. Ispravio se, poravnavši svoj kaput. Morao je da priča s nekim. Kuvarica je rekla da neko od družine nije izašao. Morao je da se potrudi da ne potrči.
Zakuca na vrata sobe u kojoj su ostali momci spavali i promoli glavu unutra; samo je Perin bio tu. Ležao je na krevetu i još uvek se nije obukao. Pomeri glavu na jastuku da pogleda Randa, a onda ponovo sklopi oči. Metov luk i tobolac bili su naslonjeni u uglu.
„Čuo sam da ti nije dobro“, reče Rand. Ušao je i seo na slobodan krevet. „Hteo sam samo da pričamo. Ja...“ Shvati da ne zna kako to da spomene. „Ako si bolestan“, reče ustajući, „možda bi trebalo da spavaš. Mogu da odem.“
„Ne znam da li ću ikada više zaspati“, uzdahnu Perin. „Loše sam sanjao, ako baš hoćeš da znaš, i nisam mogao ponovo da zaspim. Met će ti ubrzo ispričati sve o tome. Smejao se jutros kada sam mu rekao zašto sam suviše umoran da izađem s njim, ali i on je loše sanjao. Slušao sam ga kako se prevrće i mrmlja u toku noći, i ne može da me ubedi da se dobro naspavao.“ Prebacio je mišićavu ruku preko očiju. „Svetlosti, kako sam umoran, možda ću moći da ustanem ako ostanem ovde još sat ili dva. Met me nikada neće ostaviti na miru ako zbog spavanja propustim da vidim Baerlon.“
Rand se polako ponovo spustio na krevet. Ovlaži usne, a onda brzo reče: „Da li je ubio pacova?“
Perin spusti ruku i zapilji se u njega. „Šta, i ti?“, reče konačno. Kada je Rand klimnuo, on dodade: „Želim da sam kod kuće. Rekao mi je... Rekao je... Šta ćemo da radimo? Jesi li rekao Moiraini?“
„Ne. Ne još. Možda i neću. Ne znam. A ti?“
„Rekao je... Krv i pepeo, Rande, ne znam.“ Perin se naglo nalakti. „Misliš li da je Met sanjao isti san? Smejao se, ali usiljeno, a izgledao je neobično kada sam rekao da nisam mogao da spavam zbog noćne more.“
„Možda i jeste“, reče Rand. Osetio je krivicu zbog olakšanja što nije jedini. „Hteo sam da pitam Toma Šta da radim. On je video dosta sveta. Ti... Ti ne misliš da bi trebalo da kažemo Moiraini, zar ne?“
Perin ponovo pade na jastuk. „Čuo si priče o Aes Sedai. Misliš li da možemo da verujemo Tomu? Ako možemo uopšte ikome da verujemo. Rande, ako se izvučemo iz ovoga živi, ako se ikada vratimo kući, i ako me čuješ kako samo pominjem napuštanje Emondovog Polja, makar i do Stražarskog Brda, šutni me. U redu?“
„Nemoj tako da pričaš“, reče Rand. Pokuša da se veselo nasmeši. „Naravno da ćemo se vratiti kući. Hajde, ustani. U gradu smo i imamo čitav dan za razgledanje. Gde ti je odeća?“
„Ti idi. Ja samo želim da ležim ovde neko vreme.“ Perin je stavio ponovo ruku preko očiju. „Idi ti. Naći ću te za sat ili dva.“
„Grešiš“, reče Rand dok je ustajao. „Pomisli Šta propuštaš.“ Zastao je kod vrata. „Baerlon. Koliko puta smo pričali da ćemo da vidimo Baerlon jednog dana?“ Perin je ležao pokrivenih očiju i nije rekao ni reči. Posle nekoliko trenutaka Rand je izašao i zatvorio vrata za sobom.
Naslonio se na zid hodnika, pustivši da mu osmeh izbledi. Glava ga je još uvek bolela; glavobolja se pogoršala umesto da se stiša. Ni on nije mogao da se raduje što je u Baerlonu, ne sada. Nije mogao da se raduje više ničemu.
Sobarica je prošla noseći pune ruke čaršava i zabrinuto ga pogledala. Pre no što je stigla i da progovori, on je pošao niz hodnik, oblačeći ogrtač. Tom neće završiti svoj nastup u trpezariji još satima. Mogao bi i da krene u razgledanje. Možda bi mogao da pronađe Meta i proveri da li je i on sanjao Ba’alzamona. Spustio se niz stepenice sporije ovoga puta, trljajući slepoočnice.
Stepenište se završavalo blizu kuhinje, tako da je tuda prošao, klimajući glavom Sari, ali ubrza kada mu se učinilo da ona ima nameru da nastavi započetu priču. U dvorištu ispred štale nije bilo nikoga sem Muča koji je stajao pored stajskih vrata, i još jednog od konjušara koji je na remenima nosio vreću u štalu. Rand je klimnuo i Muču, ali konjušar ga prkosno pogleda i uđe. Nadao se da su ostali u gradu bili više nalik Sari, a ne Muču. Spreman da vidi kako grad izgleda, ubrzao je korak.
Stao je na otvorenoj kapiji i zablenuo se. Ljudi su se gurali na ulici kao ovce u oboru, potpuno umotani u ogrtače i kapute, sa šeširima nabijenim zbog hladnoće. Krivudali su brzim korakom kroz gužvu, kao da ih nosi vetar koji je duvao preko krovova, i gurali se laktovima, jedva razmenivši reč ili pogled. Sve stranci, pomislio je. Uopšte se ne poznaju.
I mirisalo je neobično. Oštro, kiselo i slatko, sve pomešano tako da je morao da protrlja nos. Čak i na vrhuncu proslave u svom mestu nije video takvu gužvu. Ni upola toliku. A ovo je bila samo jedna ulica. Gazda Fič i kuvar rekli su da je čitav grad bio pun. Čitav grad... takav?