Udaljio se lagano od kapije, što dalje od ulice pune ljudi. Zaista nije bilo u redu da ostavi Perina bolesnog u krevetu. A Šta ako Tom završi sa svojom pričom dok on bude bio u gradu? Možda zabavljač i sam izađe, a Randu je bilo potrebno da priča sa nekim. Bilo je mnogo bolje da sačeka malo. Uzdahnuo je s olakšanjem kada se okrenuo od uzavrele ulice.
Povratak u gostionicu mu doduše ne bi prijao, ne s njegovom glavoboljom. Seo je na prevrnuto bure iza gostionice i nadao se da će hladan vazduh smanjiti bol.
Muč je s vremena na vreme dolazio do stajskih vrata i zurio u njega. Mogao je da razazna čak i preko dvorišta kako se razdraženo mršti. Da li on to nije voleo ljude sa sela? Ili je bio posramljen zato što ih je gazda Fič pozdravio nakon što je on pokušao da ih otera kad su ušli kroz zadnju kapiju? Možda je Prijatelj Mraka, pomisli, očekujući da će ga ta pomisao nasmejati, ali nije mu bilo smešno. Prošao je šakom duž balčaka Tamovog mača. Nije ostalo mnogo toga čemu je mogao da se smeje.
„Čobanin s mačem označenim čapljom“, začu nizak ženski glas. „To je gotovo dovoljno da poverujem u sve. U kakvoj si to nevolji, momče sa sela?“
Iznenađen, Rand je skočio. Bila je to kratko ošišana mlada žena koju je video s Moirainom kada je izašao iz kupatila. Bila je još uvek odevena u dečački kaput i pantalone. Bila je malo starija od njega, pomislio je, tamnih očiju, koje su bile krupnije čak i od Egveninih, i neobično ispitivačke.
„Ti si Rand, zar ne?“, reče i nastavi: „Ja sam Min.“
„Nisam u nevolji“, odgovori Rand. Nije znao Šta joj je Moiraina rekla, ali setio se Lanovog naređenja da ne privlače pažnju. „Zašto misliš da sam u nevolji? Dve Reke su mirno mesto, a i mi smo takvi. Nije to mesto za nevolje, sem ako su u pitanju usevi ili ovce.“
„Mirno?“, reče Min uz blagi osmeh. „Čula sam Šta se priča o narodu iz Dve Reke. Čula sam šale o čobanima drvenih glava, i to od ljudi koji su bili na selu.“
„Drvene glave?“, reče Rand, namrštivši se. „Kakve šale?“
„Oni koji to znaju“, nastavila je kao da on nije ni progovorio, „kažu da se vi šetate unaokolo ljubazno i osmehujući se, meki i ponizni kao puter. To je spolja, u svakom slučaju. A ispod toga, kažu, tvrdi ste kao staro hrastovo korenje. Kopaj dovoljno duboko, kažu, i iskopaćeš kamen. Ali kamen nije zakopan previše duboko u tebi, ili u tvojim prijateljima. Kao da je oluja odnela skoro sve naslage s njega. Moiraina mi nije sve rekla, ali vidim i sama.“
Staro hrastovo korenje? Kamen? Teško da je to bilo ono što bi trgovci ili njihovi ljudi rekli. Ovo poslednje, doduše, nateralo ga je da poskoči.
Osvrnuo se brzo oko sebe. Dvorište je bilo prazno, a najbliži prozor zatvoren. „Ne znam nikoga ko se zove... Kako ono reče?“
„Gazdarica Alis, onda, ako ti se to više sviđa“, reče Min, gledajući ga tako da je bilo jasno da se zabavlja. To ga natera da pocrveni. „Nema nikoga da sluša.“
„Zašto misliš da se gazdarica Alis drugačije zove?“
„Zato što mi je rekla“, reče Min tako strpljivo da je ponovo pocrveneo. „Nije imala drugog izbora, pretpostavljam. Videla sam da je... drugačija... Odmah. Još kada je odsela ovde ranije, na putu za selo. Znala je za mene. Pričala sam sa... drugima kao što je ona ranije.“
„ Videla?“, reče Rand.
„Pa, pretpostavljam da nećeš da otrčiš kod Dece. Ako se zaboravi s kime putuješ. Belim plaštovima se ovo što ja radim ništa više ne bi svidelo od onoga što ona radi.“
„Ne razumem.“
„Ona kaže da vidim deliće Šare.“ Min se kratko nasmeja i odmahnu glavom. „Meni to zvuči previše značajno. Jednostavno, vidim nešto kad pogledam ljude i ponekad znam Šta to znači. Vidim čoveka i ženu koji su se tek upoznali i znam da će se uzeti. I tako i bude. Takve stvari. Želela je da vas pogledam. Sve vas.“
Rand se stresao. „I Šta si videla?“
„Kada ste svi zajedno? Varnice koje se kovitlaju oko vas, hiljade njih, i veliku senku, mračniju od ponoći. Tako je snažno da mi gotovo nije jasno zašto to svi ne vide. Varnice pokušavaju da ispune senku, a senka pokušava da proguta varnice.“ Slegla je ramenima. „Svi ste povezani u nečemu opasnom, ali ne mogu da razaznam više od toga.“
„Svi mi?“, promrmlja Rand. „I Egvena? Ali oni nisu nju... Hoću da kažem...“
Izgledalo je da Min nije primetila da se izlanuo. „Devojka? Ona je deo toga. I zabavljač. Svi vi. Ti si zaljubljen u nju.“ Pogledao ju je iznenađeno. „To se vidi i bez vizija. I ona voli tebe, ali nije ti suđena, niti ti njoj. Ne onako kako to oboje želite.“
„Šta bi to trebalo da znači?“
„Kada je pogledam, vidim isto kao i kad pogledam... gazdaricu Alis. I druge stvari, koje ne razumem, ali ovo razumem. Ona neće to odbiti.“
„To su sve budalaštine“, reče Rand s nelagodom. Njegova glavobolja prelazila je u otupljenost; osećao se kao da mu je glava prazna. Želeo je da pobegne od te devojke i od toga što je videla. Ali opet... „Šta vidiš kada pogledaš... ostale?“
„Svakakve stvari“, reče Min, smejući se kao da zna Šta je zaista hteo da pita. „Zaš... ah... Gazda Andra nosi sedam porušenih kula oko glave, dete u kolevci koje drži mač i...“ Odmahnula je glavom. „Ljudi poput njega... Razumeš? Takvi ljudi uvek imaju previše slika i one smetaju jedna drugoj. Najjasnija slika u vezi sa zabavljačem jeste neki čovek, ali ne on, koji žonglira vatrom, i Bela kula, a to nema nikakvog smisla. Najjasnije vizija u vezi s velikim kovrdžavim momkom je vuk, slomljena kruna i drveće koje cveta svuda oko njega. A što se drugog tiče — crveni orao, oko na terazijama, bodež s rubinom i lice koje se smeje. Ima i drugih stvari, ali... Shvataš li šta hoću da kažem? Ovo ne mogu da protumačim.“ A onda je zastala, još uvek se osmehujući, sve dok on nije konačno pročistio grlo i upitao: „Šta je sa mnom?“
Njen osmeh skoro da se pretvori u grleni smeh. „Isto što i kod ostalih. Mač koji nije mač, zlatna kruna od lovorovog lišća, prosjački štap, ti sipaš vodu na pesak, krvava šaka i usijano gvožđe, tri žene koje što je iznad tvog odra, crna stena mokra od krvi...“
„Dobro“, prekinuo ju je s nelagodom. „Ne moraš sve da izređaš.“
„Oko tebe su najizrazitije munje. Neke te udaraju, neke ti šalješ. Ne razumem ništa od toga, sem jednog: ti i ja ćemo se ponovo sresti.“ Pogledala ga je upitno, kao da ni to nije umela da protumači.
„Zašto se ne bismo sreli?“, upita je. „Proći ću ovuda na povratku kući.“
„Pretpostavljam da hoćeš.“ Iznenada se ponovo osmehivala, suvo i tajanstveno. Potapšala ga je po obrazu. „Ali da sam ti rekla sve što sam videla, ukovrdžao bi se kao tvoj prijatelj sa širokim ramenima.“
Trgnuo se od njene ruke kao da je bila usijana. „Na Šta misliš? Da li si videla nešto o pacovima? Ili o snovima?“
„Pacovi! Ne, bez pacova. A što se snova tiče, možda ih ti tako zamišljaš, ali ja ne.“
Rand se upita da li je luda kad se tako ceri. „Moram da idem“, rekao je udaljavajući se od nje. „Moram... moram da se nađem sa svojim prijateljima.“
„Idi, onda. Ali nećeš pobeći.“
Nije baš potrčao, ali svaki njegov sledeći korak bio je brži od prethodnog.
„Trči, ako želiš“, uzviknula je za njim. „Ne možeš pobeći od mene.“
Njen smeh ga je naterao da požuri preko dvorišta i izleti na ulicu, u gužvu. Njene poslednje reči isuviše su ličile na ono što je Ba’alzamon rekao. Sudarao se s ljudima dok je žurio kroz gomilu, uz njihove prekorne poglede i reči, ali nije usporio sve dok nije bio udaljen nekoliko ulica od gostionice.
Posle nekog vremena počeo je da primećuje gde se nalazi. Osećao je da mu je glava kao bundeva, ali svejedno je gledao i uživao. Mislio je da je Baerlon bajan grad, iako ne kao gradovi u Tomovim pričama. Lutao je duž širokih ulica koje su bile uglavnom popločane rečnim kamenom, i uskim vijugavim alejama, gde god su ga slučaj i strujanje gomile vodili. Tokom noći je pala kiša, pa je gomila već pretvorila ulice koje nisu bile popločane u blato, ali to nije bilo novo za njega. Nijedna ulica u Emondovom Polju nije bila popločana.