Rand se pomeri da prekrije mač, ali umesto toga, prebaci ogrtač preko ramena. Negde u dubini njegove svesti bilo je paničnog čuđenja što to radi, ali ta misao bila je daleka. „Nezgode se dešavaju“, rekao je. „Čak i Deci Svetla.“
Čovek uskog lica podigao je obrvu. „Toliko si opasan, mladiću?“ Nije bio mnogo stariji od Randa.
„Znak čaplje, gospodaru Bornhalde“, rekao je jedan od ostalih, upozoravajući.
Čovek uskog lica ponovo pogleda ka balčaku Randovog mača; bronzana čaplja jasno se videla, i oči mu se tog trenutka razrogačiše. A onda ponovo pogleda u Randa i šmrknu kao da to nije bitno. „Premlad je. Ti nisi odavde, da?“, reče hladno Randu. „Dolaziš odakle?“
„Tek sam stigao u Baerlon.“ Golicavo uzbuđenje širilo se duž Randovih ruku i nogu. Osećao je uzbuđenje, gotovo ga je grejalo. „Ne znate za neku dobru gostionicu, zar ne?“
„Izbegavaš moja pitanja“, reče Bornhald odsečno. „Kakvo zlo je u tebi pa mi ne odgovaraš?“ Njegovi pratioci stali su pored njega, tvrdih i bezizražajnih lica. Uprkos mrljama od blata na plaštevima, sada nisu bili nimalo smešni.
Golicavo osećanje ispunilo je Randa u potpunosti. Toplina je prerasla u groznicu. Osećao se tako dobro da je želeo da se nasmeje. Udaljeni glas unutar njegove glave povika da nešto nije bilo u redu, ali on je mogao samo da misli o tome kako je pun snage, skoro je mogao da pukne. Ljuljao se, nasmešen, i čekao Šta će da se dogodi. Bledo, udaljeno, pitao se Šta će to biti.
Vođino lice se smračilo. Jedan od pratilaca izvukao je mač iz kanija dovoljno da se vidi palac čelika i progovorio glasom koji se tresao od besa: „Kada Deca Svetla postavljaju pitanja, ti sivooka seljačino, očekujemo odgovore, ili...“ Prekinuo je kada je čovek uskog lica podigao ruku do njegovih grudi. Bornhald je pokazao glavom uz ulicu.
Gradska straža je stigla, tuce ljudi u okruglastim čeličnim šlemovima i prslucima od kože i metala. Nosili su debele štapove kao da su znali kako da ih koriste. Stali su na deset koraka, gledajući ćutke.
„Ovaj grad izgubio je Svetio“, zarežao je čovek koji je skoro isukao svoj mač. Povikao je na stražu: „Baerlon stoji u Senci Mračnog!“ Na Bornhaldov pokret, zabio je svoje sečivo natrag u kanije.
Bornhald ponovo pogleda Randa. Svetlost saznanja gorela je u njegovim očima. „Prijatelji Mraka nam nikada ne umaknu, mladiću, čak ni u gradu koji stoji u Senci. Srešćemo se ponovo. U to možeš biti siguran!“
Okrenuo se na petama i udaljio, a njegova dva pratioca bili su odmah iza njega, kao da je Rand prestao da postoji. Barem na neko vreme. Kada su stigli do zakrčenog dela ulice, ponovo se pred njima naizgled slučajno otvorio džep praznine, kao i ranije. Stražari su oklevali na trenutak, odmeravajući Randa, a onda su stavili svoje štapove na ramena i pošli za trojkom u belim plaštovima. Morali su da se probijaju kroz gomilu vičući: „Prolaz za stražu!“ Malo njih se pomaklo, a i oni nevoljno.
Rand se još uvek ljuljao na petama, iščekujući. Golicanje je bilo tako snažno da se skoro tresao; osećao se kao da izgara.
Met je izašao iz radnje, gledajući ga zapanjeno. „Ti nisi bolestan“, reče naposletku. „Ti si lud!“
Rand je udahnuo duboko i, odjednom, sve je nestalo kao balon od sapunice. Zateturao se kada ga je sve to napustilo. Preplavilo ga je saznanje Šta je upravo uradio. Ovlaživši usne, sreo je Metov pogled. „Mislim da bi najbolje bilo da se sada vratimo u gostionicu“, reče nesigurno.
„Da“, reče Met. „Da, mislim da bi trebalo.“
Ulica je počela ponovo da se puni, a više prolaznika piljilo je u dva momka i mrmljalo nešto svojim pratiocima. Rand je bio siguran da će se priča raširiti. Ludak koji je pokušao da zametne borbu sa trojicom Dece Svetla. To je bilo nešto o čemu vredi pričati. Možda me snovi zaista dovode do ludila.
Izgubili su se nekoliko puta u raznim ulicama, ali posle nekog vremena naleteli su na Toma Merilina, koji je pravio paradu u masi. Zabavljač je rekao da je izašao samo da ispruži noge i udahne malo svežeg vazduha, ali kad god bi neko pogledao pažljivije njegov raznobojni plašt, objavio bi zvučno: „Ja sam u Jelenu i lavu, samo večeras.“
Met je prvi Tomu počeo nepovezano da priča o snu i njihovoj nedoumici da li da kažu Moiraini ili ne, ali Rand se pridružio, jer bilo je razlika u opisu sna. Ili, je možda, svaki san bio malo drugačiji, pomisli. Doduše, glavni deo snova bio je isti.
Vrlo brzo su potpuno zaokupili Tomovu pažnju. Kada je Rand spomenuo Ba’alzamona, zabavljač ih je zgrabio obojicu za rame i naredio da ućute. Podiže se na prste da pogleda iznad gomile, a onda ih izgura iz mase u ćorsokak prazne uličice, u kojoj je bilo samo nekoliko sanduka i žuti pas ispalih rebara koji se krio od hladnoće.
Tom je napeto posmatrao gomilu, gledajući da li je neko zastao da sluša pre no što se okrenuo ka Randu i Metu. Njegove plave oči prikovale su njihove poglede, i samo na mahove je posmatrao početak uličice. „Nemojte nikada da izgovorite to ime tamo gde stranci mogu da čuju.“ Njegov glas bio je tih, ali užurban. „Čak ni gde stranac možda može da čuje. To je veoma opasno ime, čak i tamo gde Deca Svetla ne lutaju ulicama.“
Met reče odsečno. „Mogao bih da ti ispričam svašta o Deci Svetla“, rekao je i pogledao suvo u Randa.
Tom nije obraćao pažnju na njega. „Da je samo jedan od vas sanjao taj san...“ Besno povuče brkove. „Ispričaj mi sve čega možeš da se setiš. Svaku sitnicu.“ Dok je slušao nastavio je da oprezno posmatra.
„... i rekao je kako se zovu ljudi koji su bili iskorišćeni“, rekao je Rand na kraju. Mislio je da je rekao sve. „Gver Amalasan. Raolin Protivmračni.“
„Davian“, dodao je Met pre no što je Rand mogao da nastavi. „I Jurijan Kamenoluki.“
„I Logan“, završio je Rand.
„Opasna imena“, promrmlja Tom. Njegove oči kao da su ih streljale još pomnije no pre toga. „Skoro opasna kao i ono drugo, ovako ili onako. Svi su mrtvi sada, sem Logana. Neki su već dugo mrtvi. Raulin Protivmračni skoro dve hiljade godina. Ali, svejedno, opasna. Većina ljudi ne bi ih prepoznala, ali ako pogrešna osoba čuje...“
„Ali, ko su oni bili?“, upita Rand.
„Muškarci“, promrmlja Tom. „Muškarci koji su zadrmali stubove neba i potresli svet iz temelja.“ Odmahnuo je glavom. „Nije bitno. Zaboravite na njih. Oni su sada samo prašina.“
„Da li su... bili iskorišćeni, kako je on rekao?“, upita Met. „I ubijeni?“
„Moglo bi da se kaže da ih je Bela kula ubila. Moglo bi tako da se kaže.“ Tomove usne skupile su se na trenutak, a onda je ponovo odmahnuo glavom.
„Ali iskorišćeni... Ne, ne verujem. Svetlost zna da Amirlin ima dovoljno spletki, ali u to ne verujem.“
Met se stresao. „Rekao je toliko toga. Toliko ludosti. Sve ono o Lijusu Terinu Rodoubici i Arturu Hokvingu. I Zenici sveta. Šta bi to, pod Svetlošću, trebalo da bude?“
„Legenda“, reče zabavljač polako. „Možda. Legenda velika koliko Rog Valero, barem u Krajinama. Tamo gore, mladići polaze u lov na Zenicu sveta onako kao što mladići iz Ilijana love Rog. Možda legenda.“
„Šta da radimo, Tome?“, reče Rand. „Da li da joj kažemo? Ne želim više takve snove. Možda može da uradi nešto.“
„Možda nam se neće svideti to što bude uradila“, besno reče Met.
Tom ih je pažljivo posmatrao, razmišljao i gladio brkove. „Kažem da ćutite“, reče na kraju. „Ne pričajte nikome, bar za neko vreme. Uvek možete da se predomislite, ako morate, ali kada jednom kažete — rečeno je, i vezani ste još više uz... nju.“ Iznenada se ispravi. Njegove pogrbljenosti skoro da je nestalo. „Onaj drugi momak! Kažete da je isto sanjao? Da li ima dovoljno pameti da drži jezik za zubima?“