Uhvatio je sledeću partnerku u okretu i zavrteo je dalje. Još tri žene plesale su s njim dok je muzika postajala brža, a onda se ponovo našao s tamnokosom devojkom, za brzu promenadu koja je u potpunosti promenila redove. Ona se još uvek smejala, i namignu mu ponovo.
Čovek s ožiljkom namršteno ga je gledao. Počeo je da posustaje, a obrazi su mu goreli. Nije hteo da čoveku bude neprijatno; zaista nije hteo da bulji. Okrenuo se da prihvati svoju sledeću partnerku i zaboravio je na njega. Sledeća žena koja je plesala u njegovim rukama bila je Ninaeva.
Nespretno je plesao, gotovo saplićući se o sopstvene noge i gazeći njene. Ona je plesala dovoljno graciozno da nadomesti njegovu smotanost, smešeći se sve vreme.
„Mislila sam da igraš bolje“, nasmejala se dok su menjali partnere.
Imao je samo trenutak da se pribere pre nove promene i odjednom shvati da igra s Moirainom. Ako je pomislio da je bio nespretan dok je igrao s Mudrošću, to nije bilo ništa u poređenju s onim kako se osećao dok je igrao sa Aes Sedai. Ona je lebdela glatko preko poda, dok se haljina kovitlala oko nje. On samo što nije pao dva puta. Uputila mu je osmeh pun saosećanja, što je, umesto da pomogne, sve učinilo još gorim. Laknulo mu je kada je promenio partnerku, iako je to bila Egvena.
Povratio je malo samopouzdanja. Napokon, plesao je s njom godinama. Njena kosa još uvek nije bila upletena, ali povezala ju je crvenom trakom. Verovatno nije mogla da odluči da li da udovolji Moiraini ili Ninaevi, pomisli kiselo. Usne su joj bile rastavljene i izgledala je kao da želi da kaže nešto, ali ništa nije rekla, a i on nije hteo da progovori prvi, ne nakon što ga je onako sasekla u odvojenoj trpezariji. Gledali su se trezveno i rastali, plešući bez reči.
Bilo mu je drago što se vratio na klupu kada se ples završio. Muzika za novu igru, žigu, počinjala je još dok je sedao. Met je požurio da se priključi, a Perin se spusti na klupu dok je ovaj odlazio.
„Da li si je video?“, poče Perin još pre no što je seo. „Jesi li?“
„Koju?“, upita Rand. „Mudrost ili gazdaricu Alis? Plesao sam s obe.“
„Ae... I gazdarica Alis?“, uzviknu Perin. „Ja sam igrao s Ninaevom. Nisam ni znao da ume da igra. Nikada nije igrala na igrankama kod kuće.“
„Pitam se“, reče Rand zamišljeno, „Šta bi Ženski krug rekao da znaju da Mudrost igra? Možda je to razlog.“
A onda su muzika, tapšanje i pesma postali preglasni da bi se razgovaralo. Rand i Perin su tapšali dok su plesači kružili po podu. Nekoliko puta primetio je kako čovek sa ožiljkom zuri u njega. Čovek s tim ožiljkom imao je pravo da bude osetljiv, ali Randu nije padalo na pamet ništa što bi mogao da uradi, a da još više ne pogorša stvari. Usredsredio se na muziku i izbegavao da ga gleda.
Igranje i pevanje nastavilo se do noći. Služavke su se konačno setile svojih dužnosti; Randu je bilo drago što je mogao da pojede malo vrućeg paprikaša i hleba. Svi su jeli tamo gde su se našli. Rand je odigrao još tri plesa i uspeo je da igra bolje kada je ponovo plesao s Ninaevom i Moirainom. Ovoga puta obe su pohvalile njegovo igranje, zbog čega je počeo da muca. Plesao je i sa Egvenom; gledala ga je svojim tamnim očima i činilo se kao da će svakoga trenutka da progovori, ali nije rekla ni reč. I on je ćutao, ali bio je siguran da je nije gledao ljutito, bez obzira na to Šta je Met pričao kada se vratio do klupe.
Moiraina je otišla oko ponoći. Egvena je, rastrzana, pogledala u Aes Sedai, pa u Ninaevu, i požurila za Moirainom. Mudrost ih je gledala. S njenog lica ništa nije moglo da se pročita. Onda je zaigrala u još jednoj igri, kao da je nešto smislila, i nakon toga je otišla, izgledajući kao da je stekla prednost u odnosu na Aes Sedai.
Uskoro je Tom odložio svoju flautu u kutiju i dobroćudno se ubeđivao s onima koji su hteli da ostane duže. Lan je došao da povede Randa i ostale.
„Moramo da krenemo rano“, reče Zaštitnik, nagnuvši se prema njima kako bi mogli da ga čuju kroz buku, „i moraćemo da se što više odmorimo.“
„Neki čovek je piljio u mene“, reče Met. „Čovek sa ožiljkom preko lica. Da ne misliš daje... jedan od prijatelja na koje si nas upozorio?“
„Ovako?“, reče Rand, povlačeći prst preko nosa do ugla usana. „Gledao je i u mene.“ Osvrnuo se po sobi. Ljudi su odlazili, a većina onih koji su ostali okupili su se oko Toma. „Sada ga nema.“
„Video sam ga“, reče Lan. „Gazda Fič kaže da je on doušnik Belih plašteva. Nema potrebe da brinemo zbog njega.“ Možda nije bilo, ali Rand je mogao da primeti Zaštitnikovu zabrinutost.
Rand je pogledao ka Metu koji je delovao ukočeno, što je uvek značilo da nešto krije. Doušnik Belih plaštova. Da li Bornhald baš toliko želi da nam uzvrati? „Polazimo rano?“, upita. „Baš rano?“ Možda će moći da odu pre no što se nešto desi.
„U cik zore“, odgovori Zaštitnik.
Dok su odlazili iz trpezarije, i dok je Met pevao odlomke pesama sebi u bradu, a Perin zastajkivao tu i tamo da isproba novi korak koji je naučio, Tom im se pridruži dobro raspoložen. Lanovo lice bilo je bezizražajno dok su išli ka stepenicama.
„Gde spava Ninaeva?“, upita Met. „Gazda Fič reče da smo mi dobili poslednje slobodne sobe.“
„U krevetu“, Tom suvo izgovori, „s gazdaricom Alis i devojkom.“
Perin zviznu kroz zube, a Met promrmlja: „Krv i pepeo! Ne bih da sam u Egveninoj koži ni za sve zlato u Kaemlinu!“
Rand je poželeo, i to ne prvi put, da Met može da bude ozbiljan duže od dva minuta. Nije bilo lako biti ni na njihovom mestu u tom trenutku. „Uzeću malo mleka“, rekao je. Možda će mu pomoći da spava. Možda neću sanjati noćas.
Lan ga oštro pogleda. „Večeras nešto nije u redu. Nemoj daleko. I zapamti, polazimo bez obzira na to da li si dovoljno budan da sediš u sedlu, ili moramo da te vežemo.“
Zaštitnik je počeo da se penje uz stepenice; ostali su ga sledili. Njihovo veselje je splasnulo. Rand je stajao sam u hodniku. Nakon onolike gužve, osećao se zaista usamljeno.
Požurio je ka kuhinji, gde je jedna služavka još uvek bila na dužnosti. Sipala mu je krčag mleka iz velikog kamenog lonca.
Kad je izašao iz kuhinje pijući, pojava u tamnoj odeći krenula je niz hodnik ka njemu. Podigla je blede šake da zabaci mračnu kapuljaču koja je skrivala lice. Plašt je nepokretno visio dok se pojava kretala, a lice... Bilo je to ljudsko lice, ali mrtvački belo, kao crv pod kamenom, i bez očiju. Sve, od kose crne poput uglja do naduvenih obraza, bilo je glatko kao jaje. Rand se zagrcnu, prosipajući mleko.
„Ti si jedan od njih, dečače“, reče Sen promuklim šapatom nalik na zvuk turpije koja se lagano prevlači preko kosti.
Rand je ustuknuo ispustivši krčag. Želeo je da pobegne, ali mogao je jedino da natera svoja stopala da drhtavo idu korak po korak. Nije mogao da se odvoji od tog lica bez očiju; ono mu je prikovalo pogled, a stomak mu je izjedala kiselina. Pokuša da poviče u pomoć, da zavrišti. Grlo kao da mu je bilo od kamena. Svaki isprekidani dah ga je boleo.
Sen je dolebdela bliže, bez žurbe. Njeni koraci bili su vijugavi, smrtonosno graciozni, poput otrovnice. Na nju je podsećala i crnim pločama oklopa koje su se preklapale preko njenih grudi. Tanke beskrvne usne izvile su se u okrutan osmeh, koji je izgledao još stravičnije zbog glatke blede kože namesto očiju. Zvučao je tako da je Bornhaldov glas u odnosu na njega delovao toplo i meko. „Gde su ostali? Znam da su ovde. Govori, dečače, i ostaviću te u životu.“
Rand je udario leđima o drvo, zid ili vrata — nije mogao da se osvrne i vidi. Sada kada su mu se stopala zaustavila, nije mogao da ih pokrene. Stresao se, gledajući kako Mirdraal klizi bliže. Njegovi drhtaji postajali su sve jači sa svakim sporim korakom.