„Govori, kažem, ili...“
Začu se brzo lupkanje čizama odozgo, od stepenica na kraju hodnika, i Mirdraal se okrenu u kovitlacu. Plašt je visio nepokretno. Za trenutak Sen je nagnula glavu, kao da taj bezoki pogled može da probije drveni zid. U šaci beloj poput leša pojavio se mač. Sečivo je bilo crno kao plašt. Svetlost u hodniku kao da je potamnela od tog mača. Udaranje čizama postajalo je sve glasnije i Sen se ponovo okrenula ka Randu jednim glatkim pokretom, skoro kao da nije imala kosti. Crno sečivo se podiglo; tanke usne izviše se i ukočeno zarežaše.
Rand je drhtao. Znao je da će umreti. Čelik boje noći sevnuo je ka njegovoj glavi... i stao.
„Ti pripadaš Velikom gospodaru Mraka.“ Dahtavo grebanje tog glasa zvučalo je kao povlačenje noktiju preko table. „Ti si njegov.“
Okrenuvši se u crnom kovitlacu, Sen je jurnula niz hodnik, udaljivši se od Randa. Senke na kraju hodnika posegnule su ka njoj i zagrlile je. Sen nestade.
Lan preskoči poslednje stepenice i dočeka se na noge uz tresak, s mačem u ruci.
Rand se borio da progovori. „Sen“, prodahta. „Bila je...“ Seti se odjednom svog mača. Kada je Mirdraal bio pred njime, nije ni pomislio na mač. Isukao je nespretno sečivo sa znakom čaplje, ne brinući što je bilo prekasno. „Otrčala je onuda!“
Lan je klimnuo glavom odsutno. Izgledalo je kao da sluša nešto drugo. „Da. Odlazi — bledi. Nema vremena da je sada gonimo. Krećemo, čobanine.“
Teturav zvuk čizama čuo se niz stepenište — Met, Perin i Tom, natovareni ćebadima i bisagama. Met je još uvek savijao svoje ćebe, držeći nespretno luk pod miškom.
„Odlazimo?“, reče Rand. Vrativši mač u kanije, uzeo je svoje stvari od Toma. „Sada? Po noći?“
„Hoćeš da sačekaš da se Polutan vrati, čobanine?“, reče Zaštitnik nestrpljivo. „Pola tuceta njih? Sada znaju gde smo.“
„Ići ćemo zajedno“, reče Tom Zaštitniku, „ako nemaš ništa protiv. Previše ljudi zna da sam stigao s vama. Bojim se da sutra ovde neće biti dobro za vaše prijatelje.“
„Možeš da jašeš s nama, ili da jašeš do Šajol Gula, zabavljaču.“ Lanove kanije zazvečale su od siline kojom je zabio svoj mač u njih.
Konjušar je projurio pored njih kroz zadnja vrata, a onda se pojavila Moiraina s gazda Fičem. Iza njih je išla Egvena, sa zavežljajem u rukama. I Ninaeva. Egvena je izgledala preplašeno skoro do suza, ali Mudrost je nosila masku hladnog besa.
„Moraš da shvatiš ovo ozbiljnije“, govorila je Moiraina gostioničaru. „Ujutro ćeš svakako imati nevolja. Prijatelji Mraka, možda, možda još i gore. Nemoj da pružaš otpor. Samo objasni onome ko bude pitao da smo otišli noću, i ne bi trebalo da te više uznemiravaju. Nas jure.“
„Ne brinite vi ništa za nevolje“, odgovorio je veselo gazda Fič. „Nimalo. Ako bilo ko dođe u moju gostionicu i pokuša da pravi nevolje mojim gostima... Pa, neće dobro proći kod momaka i mene. Nimalo dobro. A niko neće čuti reč o tome gde ste otišli ili kada, čak da ste i bili ovde. Ne volim ja takve. Ni reč se neće reći o vama ovde. Niti reč!“
„A1...“
„Gazdarice Alis, morao bih da se pobrinem za vaše konje ako hoćete da sve bude spremno za polazak.“ Istrgao je rukav iz njene šake i otrčao prema štalama.
Moiraina je umorno uzdahnula. „Tvrdoglavi, tvrdoglavi čovek. Neće da sluša.“
„Misliš da će nas Troloci tražiti ovde?“, upita Met.
„Troloci!“, odseče Moiraina. „Naravno da ne! Ima i drugih stvorenja kojih se treba bojati. A nije da nas je najbezazlenija od njih pronašla.“ Ne obraćajući pažnju na Metovo kostrešenje, nastavila je: „Sen i ne očekuje da ćemo ostati ovde sada kada nas je otkrila, ali gazda Fič isuviše olako shvata Prijatelje Mraka. On ih zamišlja kao bednike koji se kriju po senkama, ali Prijatelji Mraka mogu se sresti i u radnjama i na ulicama svakoga grada, a i u najvišim savetima. Mirdraal će ih možda poslati ne bi li otkrio naše namere.“ Okrenula se i otišla s Lanom, koji ju je pratio u stopu.
Dok su išli dvorištem ka štali, Rand je prišao Ninaevi. I ona je nosila svoje bisage i ćebad. „Dakle, ipak ideš s nama“, reče i pomisli: Min je bila u pravu.
„Da li je ovde bilo nešto?“, upita ona tiho. „Ona je rekla da je bila...“ Stala je naglo i pogledala ga.
„Sen“, odgovorio je. Bio je zaprepašćen što može to tako lako da izgovori. „Bila je u hodniku sa mnom, a onda je Lan došao.“
Ninaeva je ogrnula svoj plašt da se zaštiti od vetra dok su izlazili iz gostionice. „Možda vas zaista nešto juri. Alija sam došla da vas odvedem bezbedno u Emondovo Polje, sve vas, i nemam nameru da odem dok se to ne obavi. Neću vas ostaviti same s njenom sortom.“ Svetlost u štalama se pomerala tamo gde su konjušari osedlavali konje.
„Muč!“, povika gostioničar s vrata štale, gde je stajao s Moirainom. „Brže malo!“ Okrenuo se ponovo ka njoj, i izgledalo je kao da je pre pokušavao da je smiri no što ju je zaista slušao, mada je to činio s poštovanjem, uz naklone, dajući u međuvremenu naređenja konjušarima.
Konjušari, gunđajući tiho o žurbi i kasnom satu, izveli su konje. Rand je držao Egvenin zavežljaj i dodao joj ga kada je uzjahala Belu. Pogledala ga je široko raširenim, strahom ispunjenim očima. Barem ne misli više da je ovo pustolovina.
Zastide se čim je to pomislio. Bila je u opasnosti zbog njega i ostalih. Čak bi bilo bezbednije da sama odjaše nazad u Emondovo Polje no da nastavi. „Egvena, ja...“
Reči su zamrle na njegovim usnama. Ona je isuviše tvrdoglava da bi se jednostavno vratila, ne nakon što je rekla da će ići sve do Tar Valona. A Šta sa onim što je Min videla? Ona je deo toga. Svetlosti, deo čega?
„Egvena“, rekao je, „žao mi je. Izgleda da ne mogu više da mislim kako treba.“
Nagnula se da bi stegla snažno njegovu šaku. Na svetlosti koja je dopirala iz štale mogao je jasno da joj vidi lice. Nije izgledala preplašeno kao ranije.
Kada su svi uzjahali, gazda Fič je bio uporan u svojoj nameri da ih odvede do kapije dok su konjušari osvetljavali put svojim lampama. Gostioničar velikog trbuha naklonio im se pre no što su pošli, uveravajući ih da će čuvati njihovu tajnu i pozva ih da dođu ponovo. Muč ih je posmatrao dok su odlazili podjednako kiselo kao i kada su dolazili.
Eto nekoga, pomisli Rand, kod koga niko ne prolazi dobro; kod koga niko uopšte ne prolazi. Muč će prvoj osobi koja ga zapita reći kada su otišli i sve u vezi s njima. Kada su malo odmakli niz ulicu, osvrnuo se. Jedna osoba je stajala sa visoko podignutom lampom, gledajući za njima. Nije bilo potrebno da joj vidi lice da bi znao da je to Muč.
Ulice Baerlona bile su prazne u tom noćnom času; samo je nekoliko bledih zraka svetlosti tu i tamo pobeglo kroz čvrsto zatvorene kapke. Svetlost meseca, koji je bio u svojoj poslednjoj četvrti, menjala se kako su nailazili oblaci koje su gonili vetrovi. Katkad bi pas zalajao dok su prolazili pored neke uličice, ali nijedan drugi zvuk sem konjskih kopita i vetra koji je fijukao preko krovova nije remetio noć.
Zaštitnik ih je predvodio kao i obično, dok su Moiraina i Egvena bile odmah iza njega. Ninaeva je bila blizu devojke, a ostali su sledili na kraju, zbijeni u grupi. Lan je nametnuo konjima žustar korak. Rand je posmatrao oprezno okolne ulice, a primetio je da i njegovi prijatelji to rade. Lelujave senke na mesečini podsećale su ga na senke na kraju onog hodnika, na trenutak kada su se stopile sa Seni. Svaka glava bi se trgla na povremenu buku u daljini, poput prevrnutog bureta, ili lajanje ponekog psa. Polako, malo-pomalo, dok su se kretali kroz grad, svi su priterali svoje konje bliže Lanovom crnom pastuvu i Moiraininoj beloj kobili.
Lan je sjahao kod Kaemlinske kapije i zalupao pesnicom na vrata male četvrtaste kamene zgrade pripijene uza zid. Pojavio se umorni stražar, trljajući pospano lice. Njegova pospanost je nestala dok je Lan progovorio. Zapiljio se u ostale.