„Želite da idete?“, uzviknu.
„Sada? Po noći? Mora da ste poludeli!“
„Sem ako nema nekog naređenja od guvernera koje nam zabranjuje da napustimo grad“, reče Moiraina. I ona je sjahala, ali držala se dalje od vrata, van svetlosti koja je osvetljavala mračnu ulicu.
„Ne baš, gazdarice.“ Stražar se zagleda u nju, mršteći se dok je pokušavao da razazna crte njenog lica. „Ali kapije su zatvorene od sumraka do svitanja. Niko ne ulazi, sem po danu. To je naređenje. Svejedno, ima vukova napolju. Zaklali su tuce krava prošle nedelje. Mogli bi i čoveka.“
„Ne sme niko da uđe, ali nije rečeno ništa o odlasku“, reče Moiraina kao da je to bilo rešenje čitavog problema. „Vidiš? Ne tražimo od tebe da prekršiš guvernerovo naređenje.“
Lan gumu nešto u stražarevu šaku. „Za tvoj trud“, promrmlja.
„Pretpostavljam“, reče stražar polako. Pogleda prema svojoj šaci. Zlato je zasijalo pre no što ga je žurno strpao u svoj džep. „Čini mi se da odlasci baš i nisu pomenuti. Samo trenutak.“ Proturi glavu unutra. „Arine! Dare! Dolazite ovamo i pomozite mi da otvorim kapiju. Ovi hoće da idu. Nemojte da se raspravljate. Samo uradite.“
Još dva stražara pojavila su se iz zgrade, zastavši da pogledaju, puni pospanog iznenađenja, u osmočlanu družinu koja je čekala na prolaz. Uz požurivanja prvog stražara, odvukli su se da okrenu veliki točak koji je dizao debelu prečagu preko kapije, a onda se potrudili da otvore krila. Treska i škripa stvarale su užurban kliktav zvuk, ali dobro podmazana kapija otvorila se tiho prema unutra. Ipak, pre no što je bila i za četvrtinu otvorena, neko hladno progovori iz tame. „Šta je ovo? Zar nije naređeno da ova kapija bude zatvorena do zore?“ Petorica ljudi ogrnutih u bele plašteve lagano su izašli na svetio koje je dopiralo kroz vrata stražare. Njihove kapuljače su im skrivale lica, ali svako od njih držao je šaku na maču, a zlatna sunca na levoj strani grudi govorila su jasno ko su oni. Met je mrmljao sebi u bradu. Stražari su zaustavili otvaranje kapije i pogledaše se s nelagodom.
„Ne tiče vas se ovo“, reče prvi stražar ratoborno. Pet belih kapuljača okrenuo se da pogleda, i on je govorio sve slabijim glasom. „Deca ovde nemaju vlast. Guverner...“
„Deca Svetla“, tiho reče čovek u belom plaštu koji je prvi progovorio, „imaju vlast gde god ljudi hodaju u Svetlu. Samo tamo gde senka Mračnoga vlada, Deci se protive, da?“ Kapuljača se okrenu od stražara ka Lanu, a onda iznenada pogleda Zaštitnika još jednom, sada opreznije.
Zaštitnik se nije ni pomakao; u stvari, izgledao je potpuno mimo. Ali nije bilo mnogo ljudi koji su mogli da gledaju Decu s takvom nezainteresovanošću. Lanovo skamenjeno lice kao da je gledalo imalin za čizme. Kada je Beli plašt progovorio ponovo, zvučao je sumnjičavo.
„Kakvi to ljudi žele da napuste gradske zidine po noći u ovakvim vremenima? S vukovima koji vrebaju u tami i stvorenjima Mračnoga koja su videli kako lete iznad grada?“ Odmeri upletenu kožnu traku koja je prelazila preko Lanovog čela i držala njegovu dugu kosu da mu ne pada u oči. „Severnjak, da?“ Rand se još više pogrbio u svom sedlu. Draghkar. Moralo je to biti, sem ako čovek nije zvao sve nepoznato stvorenjima Mračnoga. Budući da je Sen bila u Jelenu i lavu, trebalo je da očekuje Draghkara, ali u tom trenutku jedva da je mislio o tome. Učinilo mu se da je prepoznao glas Belog plašta.
„Putnici“, odgovorio je Lan smireno, „koji ne zanimaju tebe niti tvoje.“
„Decu Svetla sve zanima.“
Lan odmahnu glavom. „Da li zaista želite još nevolja s guvernerom? Ograničio je broj vaših ljudi u gradu, čak je i naredio da vas prate. Šta će učiniti kada otkrije da uznemiravate poštene građane na gradskim kapijama?“ Okrenuo se ka stražarima. „Zašto ste stali?“ Oklevali su za trenutak, potom staviše šake na čekrk, a onda zastadoše ponovo kada je Beli plašt progovorio.
„Guverner ne zna Šta se dešava ispred njegovog nosa. Ovde ima zla koje on ne vidi niti oseća. Ali, Deca Svetla vide.“ Stražari su se pogledali; opružiše i skupiše šake, kao da žale za kopljima koja su ostala u stražari. „Deca Svetla osećaju zlo.“ Oči Belog plašta okrenule su se ka jahačima. „Osećamo ga i uništavamo. Gde god da je.“
Rand je pokušao da se još više skupi, ali to je privuklo pažnju Belog plašta.
„Šta to imamo ovde? Neko ko ne želi da ga vide? Šta ti... Ah!“ Čovek je zabacio kapuljaču belog plašta i Rand je ugledao lice koje je i očekivao. Bornhald je klimnuo glavom sa očiglednim zadovoljstvom. „Jasno, stražara, spasao sam te od velike propasti. Ovo su Prijatelji Mraka, koje ti samo što nisi pustio da pobegnu od Svetla. Trebalo bi da te prijavim tvom guverneru za kaznu, ili možda da te pošaljem Ispitivačima da otkriju Šta si zaista smerao ove noći.“ Zastao je, posmatrajući stražarev strah; izgleda da nije imao uticaja na njega. „Ne bi to želeo, ne? Umesto toga, odvešću ove bitange u naš logor, da mogu biti ispitani u Svetlu — umesto tebe, da?“
„Ti ćeš mene odvesti u svoj logor, Beli plaštu?“ Moirainin glas začuo se iznenada odasvuda. Povukla se u tamu kada su se Deca približila i senke su se skupile oko nje. „Ti ćeš ispitivati mene?“ Tama se kovitlala oko nje kada je zakoračila napred. Izgledala je viša. „Ti ćeš mi preprečiti put?“
Načini još jedan korak i Rand dahnu zapanjeno. Bila je viša — njena glava bila je u ravni s njegovom, iako je sedeo na zelenkovim leđima. Senke su prekrivale njeno lice kao gradonosni oblaci. „Aes Sedai!“, povika Bornhald i pet mačeva sevnuše iz svojih kanija. „Umri!“ Ostala četvorica su oklevala, ali on je zamahnuo prema njoj istim pokretom koji je oslobodio njegov mač.
Rand je povikao dok se Moirainin štap dizao da presretne sečivo. Nije bilo moguće da to nežno izrezbareno drvo zaustavi čelik u punom zamahu. Mač se susreo sa štapom i varnice prsnuše poput fontane. Šištav urlik oduvao je Bornhalda prema njegovim pratiocima u belim ogrtačima. Sva petorica padoše jedan preko dragog. Pramenovi dima dizali su se s Bornhaldovog mača koji je ležao na tlu pored njega. Sečivo je bilo savijeno pod pravim uglom, i gotovo se istopilo na dva dela.
„Usuđuješ se da napadneš mene!“ Moirainin glas urlikao je kao uragan. Senke su igrale oko nje, pokrivajući je poput plašta. Nadnosila se visoko kao gradske zidine. Njene oči streljale su nadole — div koji posmatra insekte.
„Krećite!“, povika Lan. Jednim munjevitim pokretom zgrabio je uzde Moirainine kobile i skočio u sedlo. „Smesta!“, zapovedio je. Njegova ramena očešala su se o oba krila kapije dok je njegov pastuv proleteo kroz uzak otvor kao kamen iz praćke.
Za trenutak, Rand je gledao, zaleđen. Moirainina glava i ramena bili su sada iznad zida. I stražari i Deca ustuknuli su prestrašeno udaljavajući se od nje, naslanjajući se leđima na stražara. Noć je progutala lice Aes Sedai, ali njene oči, velike kao dva puna meseca, sijale su nestrpljivo i besno kada su ga pogledale. Progutavši jako, mamuznuo je Oblaka u rebra i zagalopirao prema ostalima.
Pedeset koraka dalje od zida Lan ih je okupio i Rand se osvrnu. Moirainin senovit oblik nadnosio se visoko nad drvenom palisadom. Glava i ramena bili su tamniji u odnosu na noćno nebo, okruženi srebrnim oreolom od skrivenog meseca. Dok je posmatrao širom otvorenih usta, Aes Sedai je zakoračila preko zida. Krila kapije počeše panično da se zatvaraju. Čim su njena stopala dotakla tlo van zidina, vratila se iznenada u svoju normalnu veličinu.
„Ne zatvarajte kapije!“, povika drhtavi glas unutar zidina. Randu se učinilo da je to bio Bornhald. „Moramo da ih progonimo i uhvatimo!“ Ali stražari nisu usporili. Kapija se zatvorila uz tresak, a trenutak kasnije prečaga je lupila, zapečativši je. Možda neko od onih ostalih Belih plaštova nije tako željan da se suoči sa Aes Sedai koliko Bornhald.