Moiraina je požurila do Aldieb, i pomilova glavu bele kobile pre no što je zavukla svoj štap pod kolan. Rand ovoga puta nije morao da pogleda da bi znao da na štapu nije bilo ni ogrebotine.
„Bila si viša od diva“, reče Egvena bez daha vrteći se na Belinim leđima. Niko drugi nije progovorio, mada su Met i Perin poterali svoje konje dalje od Aes Sedai.
„Jesam li?“, reče Moiraina odsutno, penjući se.
„Videla sam te“, usprotivi se Egvena.
„Um se igra s nama po noći, oči vide ono čega nema.“
„Ovo nije vreme za igre“, počela je Ninaeva gnevno, ali Moiraina je preseče.
„Zaista nije vreme za igre. Možda smo ovde izgubili ono što smo stekli kod Jelena i lava.“ Osvrnula se prema kapiji i odmahnula glavom. „Kada bih samo mogla da se ubedim da Draghkar nije osmatrao.“ Odsečno, rugajući se samoj sebi, dodade: „Ili da su Mirdraali zaista slepi. Ako već nešto želim, mogla bih i da poželim zaista nemoguće. Nije bitno. Znaju kuda moramo da prođemo, ali uz malo sreće, bićemo korak ispred njih. Lane!“
Zaštitnik je krenuo na istok niz Kaemlinski put, a ostali su pošli odmah za njim uz zvuk kopita koja su ujednačeno lupala po nabijenoj zemlji.
Napredovali su laganim korakom, kasom koji su konji mogli da održavaju satima bez pomoći Aes Sedai. Međutim, za nešto manje od sata putovanja, Met povika, pokazujući u pravcu iz koga su došli.
„Pogledajte tamo!“
Svi su zauzdali konje i zagledali se.
Plamenovi su zapalili nebo iznad Baerlona kao da je neko napravio lomaču veličine kuće i obojili oblake u crveno. varnice su igrale po nebu, nošene vetrom.
„Upozorila sam ga“, reče Moiraina, „ali nije hteo da me shvati ozbiljno.“ Aldieb je igrala postrance, kao odjek uznemirenosti Aes Sedai. „Nije hteo da shvati ozbiljno.“
„Gostionica?“, reče Perin. „To je Jelen i lavi Kako možeš biti sigurna?“
„Šta misliš, Šta bi drugo moglo biti?“, upita Tom. „Mogla bi biti guvernerova kuća, ali nije. A nije ni skladište, niti nečiji šporet, ili senjak tvoje babe.“
„Možda Svetlost sija na nas pomalo ove noći“, reče Lan. Egvena ga gnevno napade.
„Kako možeš da kažeš tako nešto? Gostionica jadnog gazda Fiča gori, možda će biti i povređenih!“
„Ako su napali gostionicu“, reče Moiraina, „možda naš odlazak iz grada i moj... nastup nisu primećeni.“
„Sem ukoliko Mirdraal ne želi da tako mislimo“, dodao je Lan.
Moiraina je klimnula glavom u tami. „Možda. U svakom slučaju, moramo da nastavimo. Noćas će se malo ko odmoriti.“
„Kažeš to tako lako, Moiraina“, uzviknu Ninaeva. „Šta je s ljudima u gostionici? Mora da je neko povređen, a gostioničar je izgubio svoj hleb zbog tebe! Uprkos svoj tvojoj priči o hodanju u Svetlu, spremna si da nastaviš dalje, a da ni ne pomisliš na njega. Sve njegove nevolje su zbog tebe!“
„Zbog te trojice“, reče Lan besno. „Požar, povređeni, i dalji put — sve zbog te trojice. Činjenica da cena mora biti plaćena dokaz je da je vredi platiti. Mračni želi te tvoje momke, a sve što želi tako jako, mora se čuvati što dalje od njega. Ili bi radije da ih se Sen dočepa?“
„Polako, Lane“, reče Moiraina. „Samo mirno. Mudrosti, misliš da mogu da pomognem gazda Fiču i ljudima u gostionici? Pa, u pravu si.“ Ninaeva poče da priča, ali Moiraina odmahnu rukom i nastavi: „Mogu da se vratim sama i pomognem. Ne previše, naravno. To bi privuklo pažnju na one kojima sam pomogla, zbog čega mi ne bi bili zahvalni, pogotovu zbog Dece Svetla koja su u gradu. Tako bi ostao samo Lan da vas štiti. On je veoma dobar, ali bilo bi potrebno mnogo više ako vas Mirdraal i pesnica Troloka nađu. Naravno, mogli bismo svi da se vratimo, mada sumnjam da bih mogla da uvedem sve nas natrag u Baerlon neprimećeno. A to bi vas otkrilo onome koje podmetnuo taj požar, a da ne spominjemo Bele plaštove. Koju mogućnost bi ti odabrala, Mudrosti, da si na mom mestu?“
„Učinila bih nešto“, jedva je promrmljala Ninaeva.
„I po svoj prilici, uručila bi Mračnome njegovu pobedu“, odgovorila je Moiraina. „Seti se šta — koga — on želi. Mi smo u ratu, baš kao i svi u Geldanu, iako se hiljade bore tamo, a ovde nas je samo osmoro. Poslaću zlato gazda Fiču, dovoljno da obnovi Jelena i lava. To neće povezati sa Tar Valonom. I pomoć svim povređenima, takođe. Sve više od toga bi ih samo dovelo u opasnost. Kao što vidiš, nije nimalo jednostavno. Lane.“ Zaštitnik je okrenuo svog konja i ponovo pošao niz put.
S vremena na vreme Rand se osvrtao. Na kraju je jedino mogao da vidi odsjaj na oblacima, a potom je i to tama progutala. Nadao se da je Min dobro.
Još uvek je bio mrkli mrak kada ih je Zaštitnik konačno poveo s nabijene prašine puta i sjahao. Rand je procenio da do zore nije ostalo više od nekoliko časova. Sapeli su još uvek osedlane konje i postavili logor bez vatre.
„Sat“, upozorio je Lan dok su se svi sem njega pokrivali svojim ćebadima. On će čuvati stražu dok oni budu spavali. „Samo sat i moramo da krenemo.“ Prekrio ih je muk.
Posle nekoliko trenutaka, Met je prošaputao tako da je Rand jedva čuo: „Pitam se Šta je Dav uradio s onim jazavcem.“ Rand odmahnu glavom ćutke i Met je oklevao. Konačno reče: „Mislio sam da smo bezbedni, znaš, Rande. Nije bilo ničega otkako smo prešli Taren. A i bili smo u gradu, okruženi zidovima. Mislio sam da smo bezbedni. A onda onaj san. I Sen. Da li ćemo ikada biti na sigurnom?“
„Ne dok ne stignemo do Tar Valona“, reče Rand. „Tako nam je rekla.“
„Da li ćemo i onda biti bezbedni?“, upita Perin tiho i sva trojica pogledali su senoviti zamotuljak — Aes Sedai. Lan se stopio s tamom. Mogao je biti bilo gde.
Rand je zevnuo iznenada. Ostali su se napeto trgli na taj zvuk. „Mislim da bi najbolje bilo da malo odspavamo“, rekao je. „Nesanica neće ništa rešiti.“
Perin reče tiho: „Trebalo je da uradi nešto.“
Niko nije odgovorio.
Rand se pomerio na stranu da izbegne neki koren. Pokušao je da legne na leđa, a onda se okrenuo s kamena na stomak i još jedan koren. Nisu našli dobro logorište tu gde su se zaustavili, ne kao mesta koja je Zaštitnik birao kada su išli na sever od Tarena. Zaspao je, pitajući se da li će korenje koje mu je žuljalo rebra da ga natera da sanja. Probudio se kada ga je Lan dotakao po ramenu, s bolom u rebrima i zahvalan što se, ako je i sanjao nešto, nije sećao ničega.
Još uvek je bio mrak. Zora samo što nije svanula. Ali kada su ćebad bila savijena i zavezana iza sedla, Lan ih je naterao da ponovo jašu prema istoku. Dok se sunce pomaljalo, doručkovali su krmeljivih očiju hleb, sir i vodu. Jeli su dok su jahali, umotani u svoje ogrtače kako bi se zaštitili od vetra. Zapravo, svi sem Lana. On je jeo, ali njegove oči nisu bile krmeljive, a nije se ni umotavao u ogrtače. Ponovo je ogrnuo svoj plašt koji je menjao boje, i on se vijorio oko njega, pretvarajući se u sivo i zeleno. Jedino na Šta je Lan pazio bilo je da mu plašt ne uplete ruku kojom je koristio mač. Njegovo lice bilo je i dalje bezizražajno, ali pogled mu je stalno lutao, kao da je svakog trenutka očekivao zasedu.
18
Put za Kaemlin
Kaemlinski put nije bio mnogo drukčiji od Severnog puta koji je prolazio kroz Dve Reke. Naravno, bio je znatno širi i moglo se primetiti da je bio i više korišćen, ali i dalje je to bila tvrdo nabijena zemlja. Bio je s obe strane oivičen drvećem, sličnim onom u Dve Reke, pogotovu što se zelenilo videlo samo na četinarima.
Doduše, okolina je bila drugačija. Do podneva put ih je odveo do niskih brda. Dva dana su prolazili tuda — ponekad pravo kroz brda, ako su bila dovoljno široka da put prođe, i ne toliko velika da bi kopanje kroz njih bilo preteško. Ugao pod kojim su videli sunce pomerao se pomalo svakoga dana, i bilo je jasno da se put, iako je naoko delovao pravo, savija polako prema jugoistoku. Rand je provodio vreme sanjareći iznad stare mape gazde al’Vera — polovina dečaka iz Emondovog Polja maštalo je iznad nje — i, kako se sećao, put je obilazio Apšerska brda i vodio ka Belom Mostu.