Moiraina je podigla ruku kao da je htela da ga prekine, a onda uzdahnu i pusti je da padne. „Vrlo dobro“, rekla je razdraženo. „Pretpostavljam da si u pravu, ali više bih volela da imamo neki drugi izbor.“ Izvukla je svoj štap ispod kolana njenog sedla. „Sakupite se svi oko mene. Što bliže možete. Bliže.“
Rand je poterao Oblaka bliže kobili Aes Sedai. Moiraina je zahtevala da se stisnu u krug oko nje, sve dok se glava svakog konja nije nadnela nad sapima ili vratom ostalih. Tek tada je Aes Sedai bila zadovoljna. A onda je, ne progovorivši ni reč, ustala u uzengijama i zamahala štapom iznad njihovih glava, istegavši se tako da je bila sigurna da ih je sve pokrila.
Rand bi se presekao svaki put kada je štap prešao iznad njega. Osećao je kako se ježi. Mogao je da ga prati i bez gledanja, samo po tome kako su se ljudi stresali dok se kretao iznad njih. Nije ga iznenadilo to što je Lan bio jedini koji to nije radio.
Odjednom, Moiraina je mahnula štapom ka zapadu. Opalo lišće zakovitlalo se po vazduhu i grane su se povile kao da je vihor proleteo u tom pravcu. Dok je nevidljivi vihor nestajao, ona se uz uzdah spustila u sedlo.
„Trolocima“, rekla je, „naši tragovi i naš miris vodiće ih na onu stranu. Mirdraal će prozreti to za neko vreme, ali, do tada...“
„Do tada“, reče Lan, „mi ćemo nestati.“
„Tvoj štap je veoma moćan“, rekla je Egvena, a Ninaeva šmrknu.
Moiraina je coknula jezikom. „Rekla sam ti, dete, da stvari nemaju moć. Jedna moć dolazi iz Istinskog izvora i samo živi um može da je koristi. Ovo nije čak učinio ni angreal, već puka koncentracija.“ Ostavila je umorno štap pod kolan. „Lane?“
„Pratite me“, reče Zaštitnik, „i budite tihi. Sve će propasti ako nas Troloci čuju.“
Poveo ih je ponovo prema severu. Ne sumanutim korakom kojim su išli do tad, već kasom kojim su putovali po Kaemlinskom putu. Zemlja je bivala sve ravnija, mada je šuma i dalje bila gusta.
Nisu išli pravo kao ranije, jer Lan je izabrao putanju koja je krivudala preko tvrdog zemljišta i stenovitih platoa. Nije ih više terao da se probijaju kroz spletove žbunja, već su ih lagano zaobilazili. Povremeno bi se našao na začelju, proučavajući pomno trag iza njih. Ako bi se neko makar i zakašljao, bio bi opomenut njegovim oštrim gunđanjem.
Ninaeva je jahala iza Aes Sedai, dok su se briga i nedopadanje borili na njenom licu. A Randu se činilo da je tu bilo još nečega. Gotovo je delovalo kao da je Mudrost imala neki cilj. Moirainina ramena bila su opuštena i držala se obema rukama za sedlo i uzde, zanoseći se sa svakim Aldiebinim korakom. Bilo je očevidno da joj je zavaravanje traga, ma koliko se to činilo nebitnim u odnosu na zemljotres i stvaranje vatrenog zida, oduzelo mnogo snage, koju više nije imala.
Rand gotovo da požele da se rogovi oglase ponovo. Barem bi tako znali koliko su Troloci daleko. I Seni.
Nastavio je da se osvrće, tako da nije bio prvi koji je video Šta je ispred njih. Kada je video, zagleda se zbunjeno. Ogromna nepravilna masa pružala se sa obe strane i bilo ju je nemoguće sagledati. Na nekim mestima bila je visoka poput drveća koje je raslo odmah pored, dok su tu i tamo štrcali čak i viši šiljci. Litica? Penjanje će biti lako zbog puzavica, ali konji tuda neće nikako moći da se popnu, prošlo mu je kroz glavu.
Odjednom, kako su dojahali malo bliže, video je kulu. To je očigledno bila kula, ne neka vrsta stenovitog oblika, sa čudnom šiljatom kupolom na vrhu. „Grad!“, reče. Bile su to gradske zidine, a šiljci su bili stražarske kule na zidu. Rand zinu. Mora da je bio deset puta veći od Baerlona. Pedeset puta veći.
Met je klimnuo glavom. „Grad“, složio se. „Ali otkud grad usred ovakve šume?“
„I to bez ljudi“, reče Perin. Pogledaše ga i on im pokaza zid. „Da li bi ljudi dozvolili da sve tako zaraste u lozu? Znate da puzavice mogu da sruše zid. Pogledajte kako je pao.“
Ono što je Rand video dopunilo je njegov prvi utisak. Bilo je kao što je Perin rekao. Ispod skoro svakog donjeg dela zida bilo je brdašce pokriveno žbunjem — kamen koji se odronio sa zida. Nijedna stražarska kula nije bila iste visine.
„Pitam se koji je to grad bio“, mislila se Egvena. „I Šta mu se desilo. Ne sećam ga se sa tatine mape.“
„Zvao se Aridhol“, reče Moiraina. „U vreme Troločkih ratova bio je saveznik Maneterena.“ Zagledana u debele zidine, izgledala je kao da nije bila sve-sna ostalih, čak ni Ninaeve, koja ju je držala u sedlu stežući joj ruku. „Kasnije je Aridhol umro i ovo mesto nazvano je drugim imenom.“
„Kojim imenom?“, upita Met.
„Ovde“, reče Lan. Zaustavio je Mandarba ispred onoga što je nekada bila kapija, široka dovoljno da pedeset ljudi prođe rame uz rame. Ostale su samo obrušene kule stražare obrasle lozom; od vratnica nije bilo ni traga. „Ući ćemo ovde.“ Troločki rogovi zakreštali su u daljini. Lan se zagledao u pravcu zvuka, a onda pogledao ka suncu, koje je već bilo na pola puta ka krošnjama na zapadu. „Otkrili su da je ono lažni trag. Hajde, moramo da pronađemo sklonište pre mraka.“
„Koje ime?“, ponovi Met pitanje.
Moiraina je odgovorila dok su jašući ulazili u grad: „Šadar Logot“, rekla je. „Zove se Šadar Logot.“
19
Senka Koja Čeka
Polupana kaldrma mrvila se pod kopitama dok su ulazili za Lanom u grad. Koliko je Rand mogao da vidi, čitav grad bio je napušten i u ruševinama, baš kao što je Perin rekao. Nije bilo ni goluba, a korov, uglavnom star i uveo, nicao je i iz procepa u zidovima i iz kaldrme. Krovovi su popadali sa većine zgrada. Zidovi su bili srušeni, a gomile cigle i kamena bile su prosute po ulicama. Zidovi kule su bili iskrzani poput slomljenih štapova. Nejednaka brda šuta, na kojima je raslo nekoliko iskrivljenih stabala, mogla su biti ostaci palata ili čitavih gradskih četvrti.
Ali ono što je preostalo bilo je dovoljno da Randu zastane dah. Najveća zgrada u Baerlonu nestala bi u senci skoro svake zgrade ovde. Mogao je da vidi blede mermerne palate pokrivene ogromnim kupolama gde god bi pogledao. Činilo se da svaka zgrada ima barem jednu kupolu; neke su imale četiri ili pet, a svaka je bila drugog oblika. Duga šetališta s kolonadama pružala su se stotinama koraka ka kulama koje kao da su dosezale do neba. Na svakoj raskrsnici bila je bronzana fontana ili spomenik, stub od alabastera ili statua na postolju. Iako su fontane presušile, većina stubova bila oborena i mnoge statue skrhane, ono što je ostalo bilo je tako veličanstveno da je Rand mogao samo da gleda u čudu.
Ja sam mislio da je Baerlon grad! Plamen me spalio, Tom mora da mi se smejao iza leđa. Moiraina i Lan takođe, pomisli zapanjeno.
Toliko je bio zadubljen u posmatranje da se iznenadio kada je Lan odjednom stao ispred bele kamene zgrade koja je očito nekada bila dvostruko veća od Jelena i lava u Baerlonu. Ni po čemu se nije moglo zaključiti Šta je ta zgrada bila dok je grad bio veliki i vrveo od života — možda čak i gostionica. Samo je ljuštura ostala od gornjih spratova — popodnevno sunce videlo se kroz prazne prozorske otvore iz kojih su i staklo i drvo odavno nestali — ali prizemlje se činilo dovoljno bezbednim.
Moiraina, koja se još uvek držala za jabuku sedla, pažljivo je posmatrala zgradu pre no što je klimnula glavom. „Ovo će nam odgovarati.“
Lan je skočio s konja i uzeo Aes Sedai iz sedla u naručje. „Uvedite konje“, zapovedi. „Pronađite sobu pozadi koja može da nam posluži kao štala. Mičite se, seljačići. Ovo nije seoska livada.“ Nestao je unutra, noseći Aes Sedai.
Ninaeva se stumbala s konja i požurila za njim, držeći čvrsto svoju torbu s biljem i melemima. Egvena je bila odmah iza nje. Ostavile su svoje konje.