„Uvedite konje unutra“, promrmlja Tom suvo i nakostreši brkove. Ukočen, sjahao je polako masirajući vrat; uzdahnu teško, a onda uhvati Aldiebine uzde. „Pa?“, reče pogledavši podignutih obrva Randa i njegove prijatelje.
Brzo su sjahali i poveli ostatak konja. Dovratak, na kome se nije videlo da su vrata ikada ležala u njemu, bio je više no dovoljno širok da životinje prođu, čak i dva konja odjednom.
Unutra se čitavom širinom zgrade prostirala ogromna soba, s prljavim popločanim podom i nekoliko otrcanih potamnelih tapiserija, koje su sada bile tupo-smeđe. Izgledalo je da bi se raspale na prvi dodir. Nije bilo ničeg drugog. Lan je u najbližem uglu postavio svoj i Moirainin plašt, praveći mesto za Moirainu. Ninaeva, mrmljajući nešto o prašini, klekla je pored Aes Sedai kopajući po svojoj torbi, dok ju je Egvena držala.
„Možda je ne volim, to je tačno“, govorila je Ninaeva Zaštitniku, kad je Rand, vodeći Belu i Oblaka, ušao iza Toma, „ali naći ću se pri raci svakome kome treba moja pomoć, volela ga ja ili ne.“
„Ne optužujem te ni za Šta, Mudrosti. Rekao sam samo da paziš Šta radiš sa svojim biljem.“
Pogledala ga je krajičkom oka. „Činjenica je da joj je moje bilje potrebno, kao i tebi.“ Njen glas bio je kiseo na početku, a postajao je sve oštriji. „Činjenica je da ima granica onome što ona može da uradi, čak i sa Jednom moći, a uradila je otprilike onoliko koliko može, a da se ne onesvesti. Činjenica je da joj tvoj mač sada ne može pomoći, gospodaru Sedam kula, ali moje bilje može.“
Moiraina je stavila raku na Lanovu. „U redu je, Lane. Ona ne misli ništa loše. Jednostavno ne zna.“ Zaštitnik šmrknu podrugljivo.
Ninaeva je prestala da kopa po svojoj torbi i pogledala ga namršteno, ali obratila se Moiraini: „Ima mnogo stvari koje ja ne znam. O kojoj se sada govori?“
„Kao prvo“, odgovorila je Moiraina, „sve što mi je potrebno jeste malo odmora. Kao drago, slažem se s tobom. Tvoje veštine i znanje biće korisniji no što sam mislila. Sada, ako imaš nešto što bi mi pomoglo da odspavam jedan sat, a da od toga ne budem posle mamurna...“
„Slabašan čaj od lisičijeg repa, marisina i...“
Rand nije čuo poslednje reči prateći Toma u sledeću sobu. Ta odaja je bila podjednako velika, čak je delovala praznije. U njoj je bila samo prašina, gusta i nedirnuta, sve dok oni nisu ušli. Čak ni tragovi ptica ili sitnih životinja nisu šarali pod.
Rand je počeo da rasedlava Belu i Oblaka, Tom Aldieb i svog uškopljenika, a Perin svog konja i Mandarba. Svi su radili sem Meta. On je spustio svoje uzde nasred sobe. Bila su još dva dovratka na zidu sobe pored onog kroz koji su ušli.
„Ulica“, reče Met. To su svi mogli da vide i sa mesta na kome su bili. Drugi dovratak bio je samo crni pravougaonik u stražnjem zidu. Met prođe kroz njega polako, a mnogo brže istrča, skidajući žustro staru paučinu iz kose. „Ovde nema ničega“, reče, pogledavši još jednom ka ulici.
„Hoćeš li da se pobrineš za svog konja?“, reče Perin. On je već završio i dizao je sedlo s Mandarba. Začudo, vatrenooki pastuv nije se uopšte bunio, mada je posmatrao Perina. „Niko to neće uraditi umesto tebe.“
Met poslednji put pogleda ka ulici i sa uzdahom pođe ka svom konju.
Dok je Rand spuštao Belino sedlo na pod, primeti da se Met natmureno zamislio. Pogled mu je bio hiljadu milja udaljen i radio je samo po navici.
„Jesi li dobro, Mete?“, reče Rand. Met je podigao sedlo sa svog konja i zastao držeći ga. „Mete? Mete!“
Met se trže i skoro ispusti sedlo. „Šta? Oh. Ja... Samo sam razmišljao.“
„Razmišljao?“, povika Perin dok je stavljao zobnicu umesto Mandarbovog đema. „Ti si spavao.“
Met se namršti. „Mislio sam o... o onome što se desilo tamo. O onim rečima. Ja...“ Svi su se okrenuli da ga pogledaju, ne samo Rand, i on se promeškolji s nelagodom. „Pa, čuli ste Šta je Moiraina rekla. Kao da neki mrtvak govori kroz mene. To mi se ne sviđa.“ Namršti se još više kada se Perin tiho nasmeja.
„Aemonov bojni krik, rekla je, je li tako? Možda si ti Aemon koji se vratio. S obzirom na to da stalno pričaš kako je Emondovo Polje dosadno, i pomislio bih da si tako nešto... kralj i ponovorođeni heroj.“
„Nemoj da pričaš tako!“ Tom udahnu duboko. Svi su ga pomno gledali. „To su opasne i glupe priče. Mrtvi mogu biti rođeni ponovo, ili obuzeti živo telo, a o tome se ne priča tek tako.“ Udahnuo je ponovo da bi se smirio pre no što je nastavio. „Stara krv, rekla je. Krv, ne mrtvak. Čuo sam da i to može da se desi ponekad. Čuo sam, mada nisam mislio da je to zaista... Radi se o tvom poreklu, dečko. Linija koja ide od tebe do tvog oca, dede, sve do Maneterena od starine, a možda i iza toga. Pa, sada znaš da je tvoja porodica stara. Trebalo bi da pustiš da se završi na tome i da ti bude drago. Većina ljudi zna samo da su imali oca.“
Neki ne mogu biti sigurni čak ni u to, pomisli Rand ogorčeno. Možda je Mudrost u pravu. Svetlosti, nadam se da jeste.
Met je klimnuo glavom potvrdno nakon zabavljačevih reči. „Pretpostavljam da bi trebalo tako i da bude. Samo... Misliš li da to ima neke veze s onim što nam se događa? Troloci i sve to? Mislim... Oh, ne znam Šta mislim.“
„Ja mislim da bi trebalo da zaboraviš na to i razmišljaš kako ćeš da pobegneš bezbedno odavde.“ Tom je izvadio svoju dugovratu lulu odnekud iz svog ogrtača. „I mislim da ću da povučem koji dim.“ Mahnuvši lulom prema njima, otišao je u prednju sobu.
„Svi smo umešani, ne samo jedan od nas“, reče Rand Metu.
Met se strese i kratko nasmeja. „Da. Pa, kada već pričamo o zajedništvu, sada kada smo završili s konjima, zašto ne izađemo da vidimo malo ovaj grad.
Pravi grad, bez gomile da te gura i udara u rebra. Niko nas ne gleda s visine. Imamo još sat-dva do mraka.“
„Da nisi zaboravio na Troloke?“, reče Perin.
Met prekorno odmahnu glavom. „Lan je rekao da neće doći ovamo, sećaš se? Trebalo bi da slušaš ljude.“
„Sećam se“, reče Perin. „I slušam. Ovaj grad... Aridhol? Bio je saveznik Maneterena. Vidiš? Ja slušam.“
„Aridhol mora da je bio najveći grad u vreme Troločkih ratova“, reče Rand, „kada ga se Troloci još uvek boje. Nisu se plašili da dođu u Dve Reke, a Moiraina je rekla da je Maneteren bio, kako ono reče, trn u nozi Mračnoga.“
Perin podiže ruke. „Nemoj da pominješ Pastira noći. Molim te.“
„Šta kažeš?“, nasmeja se Met. „Hajdemo.“
„Trebalo bi da pitamo Moirainu“, reče Perin, a Met na to podiže ruke.
„Da pitamo Moirainu? Misliš li da će nas pustiti van svog vidokruga? A Šta sa Ninaevom? Krv i pepeo, Perine, što da ne pitamo i gazdaricu Luhan, kad smo već kod toga?“
Perin klimnu glavom nevoljno složivši se i Met se okrenuo ka Randu sa kezom na licu. „Šta je s tobom? Pravi grad? S palatama!“, nasmeja se lukavo. „I to bez Belih plaštova da pilje u nas.“
Rand ga pogleda podsmešljivo, ali oklevao je samo na trenutak. One palate bile su kao iz zabavljačevih priča. „U redu.“
Koračajući tiho da ih ne bi čuli u prednjoj sobi, prošli su kroz uličicu, udaljavajući se od prednjeg dela zgrade do suprotne ulice. Hodali su brzo i kada su bili čitavu četvrt udaljeni od bele kamene zgrade, Met iznenada ludo zaigra.
„Slobodan.“ Nasmejao se. „Slobodan!“ Usporio je sve dok nije počeo da se okreće ukrug, gledajući oko sebe i još uvek uz smeh. Popodnevne senke su se izdužile, a sunce koje je tonulo lagano, pozlatilo je porušeni grad. „Da li ste ikada makar i sanjali o ovakvom mestu? Jeste li?“
I Perin se nasmeja, ali Rand sleže ramenima uz osećaj nelagodnosti. Ovo nije uopšte ličilo na grad iz sna, ali ipak... „Ako ćemo da razgledamo“, rekao je, „bolje da požurimo. Ubrzo će mrak.“
Met je izgleda želeo da vidi sve, a ostali su bili poneti njegovim poletom. Peli su se preko prašnjavih fontana, čiji su bazeni bili široki dovoljno da prime sve u Emondovom Polju i lutali po zgradama koje su nasumice odabrali, a birali su uvek najveće. Za neke su znali čemu služe, za neke ne. Palata je očigledno bila palata, ali šta je bila ogromna zgrada koja je spolja izgledala poput jedne okrugle bele kupole velike kao brdo, a unutra kao jedna čudovišna soba? I ograđen prostor, otvoren ka nebu, dovoljno veliki da primi čitavo Emondovo Polje, okružen redovima kamenih klupa? Met je postajao sve nestrpljiviji dok su pronalazili samo prašinu, ili šut, ili bezbojne krpe zavesa koje su se mrvile na dodir. Na jednom mestu pronašli su drvene stolice koje su bile naslagane uza zid; sve su se raspale kada je Perin pokušao da podigne jednu.