Palate, sa svojim ogromnim praznim odajama, od kojih je u neke mogla da stane gostionica Kod Vinskog izvora i još da preostane mesta, naterale su Randa da razmišlja o ljudima koji su nekada živeli u njima. Mislio je o tome kako bi svi u Dve Reke mogli da stanu pod onu okruglu kupolu, a što se tiče onog mesta s kamenim klupama... Gotovo da je mogao da vidi ljude u senkama kako s neodobravanjem gledaju tri stranca koji remete njihov mir.
Konačno, čak se i Met umorio, bez obzira na veličanstveni izgled zgrada i setio se da je prethodne noći spavao svega sat vremena. Svi su se setili toga. Zevajući, seli su na stepenište visoke zgrade ispred koje su bili naslagani redovi i redovi visokih kamenih stubova i počeli da se raspravljaju šta da rade dalje.
„Hajde da se vratimo“, reče Rand, „i da spavamo.“ Stavio je ruku preko usta. Kada je mogao da priča ponovo, reče: „Spavanje. To je jedino što tražim.“
„Možeš da spavaš kasnije“, reče odlučno Met. „Pogledaj gde smo. Grad u ruševinama. Blago.“
„Blago?“ Perinove vilice krčkale su od zevanja. „Ovde nema nikakvog blaga. Ovde nema ničega sem prašine.“
Rand je zaklonio oči od sunca, crvene lopte koja je titrala nad krovovima. „Postaje kasno, Mete. Uskoro će mrak.“
„Moglo bi biti blago“, bio je uporan Met. „U svakom slučaju, hoću da se popnem na jednu od onih kula. Pogledajte onu tamo. Čitava je. Kladim se da se odande vidi miljama unaokolo. Šta kažete?“
„Kule nisu bezbedne“, reče muški glas iza njih.
Rand poskoči i okrenu se, zgrabivši balčak svog mača, a i druga dvojica bila su podjednako brza.
Čovek je stajao u senkama među stubovima na vrhu stepenica. Načinio je pola koraka napred, podigavši ruke da zakloni oči i vrati se. „Oprostite mi“, reče uglađeno. „Proveo sam mnogo vremena u tami. Oči mi se još uvek nisu navikle na svetio.“
„Ko si ti?“, upita Rand. Pomislio je kako naglasak ovog čoveka zvuči neobično. Čak i za Baerlon. Neke reči izgovarao je tako čudno da je Rand jedva mogao da ih razume. „Šta radiš ovde? Mislili smo da je grad prazan.“
„Ja sam Mordet.“ Zastao je kao da očekuje da prepoznaju to ime. Kada niko od njih nije pokazao da mu je poznat, promrmljao je nešto sebi u bradu i nastavio: „Mogao bih i ja vas isto da pitam. Niko nije bio u Aridholu dugo vremena. Dugo, dugo vremena. Nikada ne bih pomislio da ću videti tri mladića kako lutaju ovim ulicama.“
„Mi putujemo za Kaemlin“, reče Rand. „Stali smo ovde da bismo prenoćili.“
„Kaemlin“, reče Mordet lagano kotrljajući ime preko jezika, a onda odmahnu glavom. „Da prenoćite, kažete? Možda biste mi se pridružili.“
„Još uvek nisi rekao Šta tražiš ovde“, reče Perin.
„Pa, ja sam lovac na blago“, odgovori Mordet.
„Da li si pronašao nešto?“, upita Met uzbuđeno.
Randu se učinilo da se Mordet nasmešio, ali nije bio siguran zbog senki koje su ga okruživale. „Jesam“, odgovorio je čovek. „Više no što sam očekivao. Mnogo više. Više no što mogu da odnesem. Nisam očekivao da ću naići na tri jaka zdrava mladića. Ako mi pomognete da premestim ono što mogu da odnesem do mojih konja, vi podelite ostatak. Onoliko koliko možete da odnesete. Šta god da ostavim, nestaće. Odneće ga drugi lovci na blago pre no što budem mogao da se vratim po njega.“
„Rekao sam vam da mora biti blaga na ovakvom mestu“, izjavio je Met. Jurnuo je uz stepenice. „Pomoći ćemo ti da ga odneseš. Samo nas odvedi do njega.“ On i Mordet zašli su dublje u senke među stubovima.
Rand je pogledao Perina. „Ne možemo da ga ostavimo.“ Perin pogleda ka suncu koje je zalazilo i klimnu glavom.
Popeli su se oprezno uz stepenice. Perin je olabavio sekira u petlji za svojim pojasom, a Rand steže svoj mač. Ali Met i Mordet čekali su ih među stubovima — Mordet prekrštenih raku, a Met zureći nestrpljivo unutra.
„Dođite“, reče Mordet. „Pokazaću vam blago.“ Kliznuo je unutra, a Met pođe za njim. Dragoj dvojici nije preostalo ništa drago već da ih slede.
Hodnik je bio polumračan, ali Mordet se gotovo odmah okrenuo i pošao nekim uskim stepeništem koje je krivudalo kroz sve dublju i dublju tamu, dok nisu počeli da se teturaju kroz potpuno crnilo. Rand se pridržavao za zid rakom, nesiguran da će nagaziti na stepenik sve dok ga stopalom ne bi napipao. Čak je i Metu postalo neprijatno; osećao se nelagodno, sudeći po njegovom glasu kada je rekao: „Ovde je strašno mračno.“
„Da, da“, odgovorio je Mordet. Izgledalo je kao da mu mrak ne pričinjava nikakve probleme. „Dole ima svetla. Hajdete.“
I zaista, krivudavo stepenište pretvorilo se odjednom u hodnik slabašno osvetljen razbacanim zadimljenim bakljama, postavljenim u gvozdene držače na zidovima. Drhtavi plamenovi omogućili su Randu da prvi put dobro pogleda Mordeta, koji je žurio dalje bez zastajkivanja, pokazujući im da ga slede.
Rand je pomislio kako ima nečeg čudnog u vezi s njim, ali nije mogao da odredi tačno čega. Mordet je bio vitak, čak pomalo neuhranjen čovek, spuštenih kapaka. Izgledao je zbog toga kao da se krije iza nečeg i pilji. Nizak i potpuno ćelav, hodao je kao da je bio viši od njih. A odeća mu svakako nije bila slična nijednoj koju je Rand video ranije. Nosio je uske crne pantalone i meke crvene čizme čiji su sare bile podvrnute kod članaka, dug crveni prsluk, bogato izvezen zlatom, i snežnobelu košulju širokih rukava, čije su manšete visile gotovo do kolena. To svakako nije bila odeća u kojoj je neko tragao po porušenom gradu za blagom. Ali ni to nije bilo najčudnije.
A onda se hodnik završio sobom popločanih zidova i zaboravio je na sve neobično u vezi s Mordetom. Njegov uzdah bio je odjek uzdaha njegovih prijatelja. I ovde je svetlost dolazila od nekoliko baklji koje su prljale tavanicu svojim dimom i činile da svi imaju više od jedne senke. Ali ta svetlost je padala u hiljadu odsjaja na dragulje i zlato koje je bilo nagomilano na podu. Hrpe novčića i nakita, pehara, tanjira i poslužavnika, pozlaćenih i draguljima optočenih mačeva i bodeža — sve je bilo nemamo nagomilano u hrpe visoke do pojasa.
Met je uz uzvik potrčao i pao na kolena ispred jedne od hrpa. „Džakovi“, reče bez daha, provlačeći prste kroz zlato. „Biće nam potrebni džakovi da odnesemo sve ovo.“
„Ne možemo da odnesemo sve“, reče Rand. Osvrnuo se bespomoćno oko sebe. Sve zlato koje trgovci donesu u Emondovo Polje za godinu dana nije bilo ni hiljaditi deo samo jedne od ovih gomila. „Ne sada. Skoro je mrak.“
Perin je iz hrpe izvukao sekiru, nemamo odbacujući zlatne lančiće koji su se upleli oko nje. Dragulji su sjali duž njene sjajne crne drške, a nežne zlatne gravure pokrivale su dvostruko sečivo. „Sutra, onda“, rekao je, odmeravajući sa osmehom težinu sekire. „Moiraina i Lan će imati razumevanja kada im pokažemo ovo.“
„Niste sami?“, upita Mordet. Pustio ih je da prolete pored njega u sobu s blagom, ali ušao je za njima.
Met, ruku zakopanih u bogatstvo pred njim, odgovori odsutno: „Moiraina i Lan. A tu su još i Ninaeva, Egvena i Tom. On je zabavljač. Idemo u Tar Valon.“ Randu stade dah. A onda ga je Mordetovo ćutanje nagnalo da ga pogleda. Njegovo lice bilo je iskrivljeno od besa. A i straha. Iskezio se. „Tar Valon!“ Zatresao je stisnutim pesnicama prema njima. „Tar Valon! Rekli ste mi da idete u taj... taj... Kaemlin! Lagali ste me!“