„Ako još uvek želiš“, reče Perin Mordetu, „vratićemo se sutra da ti pomognemo.“ Spustio je pažljivo sekiru natrag na hrpu pehara i nakita optočenih draguljima. „Ako želiš.“
„Ne. Odnosno...“ Mordet, teško dišući, odmahnu glavom, kao da ne može da se odluči. „Uzmite Šta hoćete. Sem... Sem...“
Rand je iznenada shvatio Šta mu je sve vreme smetalo u vezi s tim čovekom. Baklje raštrkane u hodniku bacale su prsten senki oko svakoga od njih, kao i baklje u riznici. Samo... Bio je toliko zaprepašćen da je rekao naglas: „Ti nemaš senku.“
Pehar ispade iz Metovih ruku uz tresak.
Mordet klimnu glavom i prvi put njegovi mesnati kapci se podigoše. Njegovo mršavo lice izgledalo je iznenada upalo i gladno. „Tako.“ Ispravio se. „Odlučeno je.“ I odjednom, to više nije bila pričina. Poput balona Mordet se nadimao, menjao. Glava mu je bila pritisnuta uz tavanicu, a ramena dodirivala zidove, ispunivši deo sobe i presekavši put ka izlazu. Krenuo je ka njima upalih obraza i iskeženih zuba, režeći, ispruživši ruke koje su bile dovoljno velike da smrve čovečiju glavu.
Rand odskoči uz povik. Njegova stopala uplela su se u zlatni lanac i pao je na pod, izgubivši dah. Pokušavajući da udahne, a istovremeno da dohvati svoj mač, vukao je ogrtač koji se obmotao oko balčaka. Povici njegovih prijatelja ispuniše sobu, uporedo s treskom zlatnih poslužavnika i pehara koji su leteli preko poda. Iznenada, bolni vrisak probio je Randove uši.
Skoro zaplakavši, uspeo je da udahne napokon u trenutku kada je njegov mač napustio svoje kanije. Ustao je oprezno, pitajući se koje od njegovih prijatelja vrisnuo. Perin ga je gledao razrogačenih očiju. Bio je pognut i držao je podignutu sekira, kao da se spremao da obori drvo. Met je virio iza jedne gomile blaga, držeći bodež koji je zgrabio sa hrpe.
Nešto se pomerilo u najdubljim senkama koje su pravile baklje i svi su poskočili. Bio je to Mordet, koji je čvrsto pripio kolena uz gradi i skupio se u najudaljenijem uglu sobe.
„Prevario nas je“, dahtao je Met. „Bio je to neki trik.“
Mordet zabaci glavu i zarida; prašina je počela da pada s plafona, dok su zidovi podrhtavali. „Svi ste mrtvi!“, povika. „Svi mrtvi!“ Rekavši to, skoči bacajući se preko sobe.
Rand zinu i skoro da je ispustio mač. Dok je Mordet leteo kroz vazduh, tanjio se i tanjio poput pramena dima. Bio je tanak kao prst kada je udario u procep u popločanom zidu i nestao u njemu. Poslednji krik odjekivao je sobom kada je nestao. Utihnu lagano nakon što se Mordet izgubio.
„Svi ste mrtvi!“
„Hajdemo odavde“, reče Perin slabašno, učvrstivši hvat na svojoj sekiri dok je pokušavao da sve osmotri. Nije više obraćao pažnju na zlatne ukrase i drago kamenje koje je bilo razbacano pod njegovim nogama.
„Ali blago“, pobuni se Met. „Ne možemo tek tako da ga ostavimo sada.“
„Ne želim ništa njegovo“, reče Perin, još uvek okrećući se čas tamo, čas ovamo. Povika prema zidovima: „To je tvoje blago, čuješ li? Nećemo uzeti ništa!“
Rand je gnevno pogledao Meta. „Želiš li da pođe za nama? Ili ćeš da ga čekaš ovde, puneći džepove dok se ne vrati s još desetoricom sličnih?“
Met je pokazao ka svem tom zlatu i dragom kamenju. Ali, pre no što je progovorio, Rand ga je zgrabio za jednu raku, a Perin za dragu. Izgurali su ga iz sobe dok se on cimao i vikao o blagu.
Pre no što su načinili deset koraka niz hodnik, ionako nejasno svetio iza njih počelo je da slabi. Baklje u riznici su se gasile. Met ućuta. Ubrzaše korake. Prva baklja do sobe se ugasila, a potom i sledeća. Kad su stigli do krivudavog stepeništa, nije više bilo potrebe da vuku Meta. Svi su trčali dok ih je mrak jurio. Potpuno crnilo stepeništa pokolebalo ih je samo na trenutak pre no što su pojurili uz njega zavikavši iz sve snage. Vikali su, ne bi li preplašili bilo Šta što bi moglo da ih čeka; vikali su da podsete sebe da su još uvek živi.
Izjuriše u hodnik iznad stepeništa, i okliznuvši se, popadaše na prašnjavi mermer, koprcajući se između stubova, a potom se skotrljaše niz stepenice. Završili su kao isprebijana gomila na ulici.
Rand se ispetlja i podiže Tamov mač s pločnika, osvrćući se s nelagodom. Delić sunca virio je iznad krovova. Senke su posezale za njim, nalik tamnim rukama. Preostalo svetio učinilo je da izgledaju još crnje dok su polako punile ulicu. Stresao se. Senke su izgledale kao Mordet koji pokušava da ih dohvati.
„Barem smo se izvukli.“ Met se iskobelja iz gomile i otrese se, drhtavo pokušavajući da se ponaša kao i obično. „I barem sam ja...“
„Jesmo li?“, reče Perin.
Rand je znao da mu se ovoga puta nije priviđalo. Naježio se. Nešto ih je posmatralo iz tame među stubovima. Okrenu se i zagleda u zgrade preko puta. Mogao je da oseti poglede na sebi koji su dopirali i odande. Stegao je čvršće balčak svog mača, iako se pitao od kakve će koristi biti. Izgledalo je da ih posmatraju odasvud. Ostali su se zabrinuto osvrtali; znao je da i oni to osećaju.
„Držaćemo se sredine ulice“, rekao je promuklo. Pogledaše se; bili su preplašeni koliko i on. Progutao je snažno pljuvačku. „Držaćemo se sredine ulice, što dalje od senki, i ići ćemo brzo.“
„Vrlo brzo“, složio se Met grozničavo.
Posmatrači su ih pratili. Ili su ih pratili, ili je bilo mnogo posmatrača, mnogo očiju koje su zurile iz gotovo svake zgrade. Ma koliko pokušavao, Rand nije mogao da vidi da se bilo Šta miče, ali osećao je poglede — požudne, gladne. Nije znao Šta je gore: hiljade očiju, ili samo nekoliko koje ih prate.
Usporavali su kada bi stigli do delova ulica gde je sunčeva svetlost još uvek dopirala do njih, slabo, gledajući zabrinuto u tamu koja kao da je uvek vrebala ispred njih. Niko nije želeo da uđe u senke; nisu bili sigurni da nešto ne čeka u tami. Želja posmatrača mogla je da se oseti kad god bi se senke ispružile preko ulice i preprečile im put. Protrčavali su kroz ta tamna mesta uz viku. Randu se činilo da može da čuje suv šuštav smeh.
Konačno, dok se sumrak spuštao, ugledaše belu kamenu zgradu koju kao da danima nisu videli. Pogledi posmatrača iznenada nestaše. Nestali su u treptaju oka između dva koraka. Bez reči, Rand je potrčao polako, dok su ga njegovi prijatelji sledili, a onda poče divlju trku koja se završila tek kada su proleteli kroz dovratak i srušili se zadihani.
Slaba vatra gorela je na sredini popločanog poda. Dim koji se gubio kroz rupu u tavanici nekako je podsećao Randa na Mordeta. Svi su bili tu sem Lana, okupljeni oko vatre i reagovali su različito. Egvena, koja je grejala ruke na vatri, trgla se iznenađeno kada su njih trojica uleteli u sobu. Uhvatila se za grlo, a kada je videla koje, uzdah olakšanja poremeti prekoran pogled koji je pokušala da im uputi. Tom je jednostavno promrmljao nešto uz svoju lulu, ali Rand je uhvatio nešto kao budale, pre no što je zabavljač nastavio da džara vatru.
„Vi praznoglave zamlate!“, pukla je Mudrost. Sva se nakostrešila od od glave do pete. Oči su joj sijale, a svetle crvene tačke gorele su joj na obrazima. „Zašto ste, pod Svetlom, tako pobegli? Jeste li dobro? Zar nemate nimalo pameti? Lan vas traži tamo napolju i imaćete više sreće no što zaslužujete ako ne utera pesnicama malo pameti u vas kada se bude vratio.“
Na licu Aes Sedai nije se mogla videti uznemirenost, ali njene prebledele šake pustiše haljinu kada ih je videla. Šta god da joj je Ninaeva dala, mora da joj je pomoglo, budući da je bila na nogama. „Nije trebalo da uradite to“, rekla je glasom koji je bio jasan i dostojanstven poput planinskog jezera. „Razgovaraćemo kasnije o tome. Nešto se desilo, inače ne biste tako dojurili. Pričajte mi.“
„Rekla si da je bezbedno“, požali se Met, ustajući. „Rekla si da je Aridhol bio saveznik Maneterena i da Troloci neće ući u grad i...“
Moiraina iskorači tako iznenadno da je Met ućutao, ali zaboravi da zatvori usta, a Rand i Perin zastadoše dok su ustajali, upola podignuti ili još uvek na kolenima. „Troloci? Da li ste videli Troloke unutar zidina?“