Nije imao predstavu Šta ga je probudilo iz neprijatnog sna. Bio je ponovo mali. Nosio je Tamov mač i kolevku vezanu za leđa i trčao kroz puste ulice dok ga je Mordet gonio i vikao kako samo želi njegovu šaku. A bio je tu i stari čovek koji ih je posmatrao i sve vreme kikotao se ludački.
Navukao je svoju ćebad i legao ponovo, gledajući tavanicu. Želeo je da može da zaspi, pa makar opet sanjao onakve snove, ali jednostavno nije mogao da sklopi oči.
Iznenada, Zaštitnik je tiho uleteo iz tame u sobu. Moiraina se probudila i sela kao da je čula zvono. Lan otvori šaku; tri mala predmeta pala su na pločice ispred nje, uz zveket gvožđa. Bile su to tri krvavocrvene značke u obliku lobanja sa rogovima.
„Troloci su unutar zidina“, reče Lan. „Biće ovde za nešto više od sata. Da’vol su najgori.“ Počeo je da budi ostale.
Moiraina je počela da slaže svoju ćebad. „Koliko ih je? Da li znaju gde smo?“ Zvučala je kao da nema nikakve potrebe za žurbom.
„Mislim da ne“, odgovorio je Lan. „Ima ih mnogo više od stotine. Dovoljno su prestravljeni da će preklati sve što se mrda, uključujući i jedan drugoga. Poluljudi moraju da ih teraju — četvorica na samo jednu pesnicu — a čak i Mirdraali kao da žele samo da prođu kroz grad i izađu što pre. Ne trude se mnogo oko traganja, a toliko su smotani da bih rekao kako nema razloga za brigu da ne idu skoro pravo ka nama.“ Oklevao je.
„Da li ima još nešto?“, upita ga Moiraina.
„Samo ovo“, reče Lan polako. „Mirdraali su naterali Troloke u grad. Šta je nateralo Mirdraale?“
Svi su slušali ćutke. Sada Tom opsova sebi u bradu, a Egvena upita zadihano: „Mračni?“
„Ne pričaj gluposti“, odrezala je Ninaeva. „Mračnog je Tvorac vezao u Šajol Gulu.“
„Za sada, barem“, složila se Moiraina. „Ne, Otac laži nije napolju, ali u svakom slučaju, moramo da pođemo.“
Ninaeva ju je pogledala popreko. „Da napustimo sigurnost štitova i pređemo kroz Šadar Logot po noći?“
„Ili da ostanemo ovde i suočimo se s Trolocima“, reče Moiraina. „Morala bih da upotrebim Jednu moć da bih ih odagnala. To bi uništilo štitove i privuklo upravo ono od čega ti štitovi treba da nas brane. Sem toga, to bi bilo kao kada bi zapalili lomaču na vrhu jedne od onih kula za svakog Polučoveka u krugu od dvadeset milja. Ja ne bih odabrala da idemo, ali mi smo zec koga love, a psi vode trku.“
„A Šta ako ih ima još van zidina?“, upita Met. „Šta ćemo da radimo?“
„Učinićemo kako sam prvo planirala“, reče Moiraina. Lan je pogleda. Podigla je ruku i dodala: „Bila sam suviše umorna da to izvedem ranije. Ali, odmorila sam se sada, zahvaljujući Mudrosti. Krenućemo ka reci. Tamo, dok nam voda čuva leđa, moći ću da podignem manje štitove koji će držati Troloke i Polutane dok ne napravimo splavove i pređemo preko reke. Ili još bolje — možda ćemo naići na trgovački brod koji dolazi iz Saldeje.“
Na licima ljudi iz Emondovog Polja ništa se nije oslikavalo. Lan primeti:
„Troloci i Mirdraali ne vole duboku vodu. Troloci su prestravljeni od nje. Ni jedni ni drugi ne mogu da plivaju. Polučovek neće ući u vodu ako je dublja od visine pojasa, pogotovu ne ako teče. Troloci neće učiniti čak ni to, ako mogu nekako da izbegnu.“
„Dakle, kada pređemo preko reke bićemo bezbedni“, reče Rand, a Zaštitnik klimnu glavom.
„Mirdraalima će biti skoro podjednako teško da nateraju Troloke da sagrade splavove kao što im je bilo teško da ih nateraju da uđu u Šadar Logot, a ako pokušaju da ih primoraju da pređu Arinel, polovina će ih pobeći, a ostatak će se verovatno udaviti.“
„Na konje“, reče Moiraina. „Još nismo prešli preko reke.“
20
Prašina na vetru
Dok su izlazili na svojim uznemirenim konjima iz bele kamene zgrade, naletao je ledeni vetar. Ječao je preko krovova, noseći ogrtače poput barjaka, goneći lake oblake preko tankog mesečevog odreska. Naredivši im tiho da se drže blizu njega, Lan ih je poveo niz ulicu. Konji su poigravali i cimali uzde, željni da krenu.
Lan je gledao zabrinuto zgrade pored kojih su prolazili. Izgledalo je da vrebaju u noći svojim praznim prozorima, nalik očnim dupljama. Senke kao da su se micale. Povremeno, čula se treska — vetar bi obrušio neki zid. Barem su oči nestale, pomisli Rand. Olakšanje je trajalo samo tren. Zašto su nestale?
Tom i Emondopoljci skupili su se oko njega. Bili su toliko blizu da su se dodirivali. Egvena je pogrbila ramena, kao da pokušava da utiša odjeke Belinih kopita po kaldrmi. Rand požele da ne mora da diše. Zvuk bi mogao da privuče pažnju.
Naglo shvati da se razdaljina između njih i Zaštitnika i Aes Sedai povećala. Oni su sada bili ispred njih dobranih trideset koraka, kao dva nerazgovetna oblika.
„Zaostajemo“, promrmlja i mamuznu Oblaka da hoda brže. Tanak pramen srebrnosive magle zaplovio je nisko preko ulice ispred njih.
„Stani! začu se prigušen Moirainin povik, oštar i užurban, ali izgovoren tako da se ne čuje daleko.
Nesigurno je stao. Pramen magle sada je potpuno pokrivao ulicu, polako postajući sve deblji, kao da je magla curila iz zgrada sa obe strane. Sloj je sada bio debeo kao čovečja ruka. Oblak je frknuo i pokušao da uzmakne magli kada su ga Egvena, Tom i ostali sustigli. I njihovi konji zabacivali su glave i borili se da joj se ne približe.
Lan i Moiraina uputili su se polako prema magli, koja je sada bila debela poput noge, i zastali sa suprotne strane, prilično udaljeni. Aes Sedai je pažljivo posmatrala maglenu granu koja ih je razdvojila. Rand je slegnuo remenima zbog iznenadnih žmaraca straha između plećki. Nejasno svetio je pratilo maglu i raslo dok je magleni pipak postajao sve deblji. Ta svetlost je bila samo malo sjajnija od mesečine. Konji su poigravali uznemireno, čak i Aldieb i Mandarb.
„Šta je to?“, upita Ninaeva.
„Zlo Šadar Logota“, odgovori joj Moiraina. „Mašadar. Kreće se kroz grad bez vida i razuma. Besciljno kao što crv rije kroz zemlju. Ako te dotakne, umrećeš.“ Rand i ostali dopustili su svojim konjima da ustuknu za nekoliko brzih koraka, ali ne predaleko. Bez obzira koliko bi Randu bilo drago da se oslobodi Aes Sedai, ona je predstavljala sigurnost u poređenju sa onim što ih je okruživalo.
„Kako onda da dođemo do vas?“, reče Egvena. „Možeš li da ga ubiješ... raščistiš put?“
Moiraina se nasmeja gorko i kratko. „Mašadar je ogroman, devojko, ogroman kao sam Šadar Logot. Čitava Bela kula ne bi mogla da ga ubije. Ako bih ga oštetila dovoljno da vi prođete, toliko Jedne moći privuklo bi Poluljude kao truba. A Mašadar bi nagrnuo da zaleči svaku štetu koju bih mu nanela, i možda bi nas i upleo u svoje mreže.“
Rand i Egvena se pogledaše, a on onda ponovi njeno pitanje. Moiraina je uzdahnula pre no što je odgovorila.
„Ne sviđa mi se, ali što se mora, mora se. Ova stvar neće biti svuda iznad tla. Druge ulice biće prazne. Vidite onu zvezdu?“ Okrenula se u sedlu da pokaže crvenu zvezdu koja je bila nisko na istočnom obzorju. „Idite prema toj zvezdi i stići ćete do reke. Šta god da se desi, nastavite prema reci. Idite najbrže što možete, ali nikako nemojte praviti buku. Zapamtite da su Troloci još uvek tu. I četiri Polutana.“
„Ali kako ćemo vas pronaći ponovo?“ upita Egvena protiveći se.
„Ja ću pronaći vas“, reče Moiraina. „Budite sigurni — pronaći ću vas. Polazite sada. Ova stvar potpuno je bezumna, ali može da oseti hranu.“ I zaista, srebrnosive vrengije odvojile su se od većeg oblaka magle. Plutale su podrhtavajući, poput pipaka Storukog na dnu bare u Vodenoj šumi.
Kada je Rand digao pogled od širokog debla nejasne magle, Zaštitnik i Aes Sedai su nestali. Ovlaži usne i vide da ga njegovi saputnici gledaju. Bili su uznemireni koliko i on. I, što je bilo još gore, svi kao da su čekali ko će prvi da krene. Noć i ruševine bile su svuda oko njih. Seni su bile tamo negde, kao i Troloci. Možda iza sledećeg ugla. Pipci magle lebdeli su i prilazili sve bliže, već na pola puta do njih i nisu više podrhtavali. Odabrali su svoj plen. Odjednom, Moiraina mu je veoma nedostajala.