Perin je zaustavio svog konja u senkama, posmatrajući otvorenu kapiju koja je bila na maloj udaljenosti od njega. Pređe odsutno palcem preko sečiva svoje sekire. Izgledalo je kao bezbedan izlaz iz grada u ruševinama, ipak, on je stajao tu već pet minuta posmatrajući ga. Vetar je mrsio njegove čupave kovrdže i pokušavao da oduva njegov ogrtač, ali on ga privuče sebi, i ne primetivši Šta radi.
Znao je da Met i skoro svi ostali u Emondovom Polju misle da je usporen. Bilo je to i zbog toga što je bio veliki i obično se kretao oprezno — uvek se plašio da će možda slučajno slomiti nešto ili povrediti nekoga, budući da je bio mnogo veći od dečaka s kojima je odrastao — ali zaista je više voleo da dobro razmisli, ako je mogao. Neobazrivost i brzopletost su Meta stalno dovodili u nevolje. Metova brzopletost obično bi uspela da dovede Randa ili njega, ili obojicu, u nevolje zajedno s Metom.
Grlo mu se steglo. Svetlosti, nemoj ni da razmišljaš o tome da si u nevolji. Pokušao je da uredi ponovo svoje misli. Trebalo je dobro da razmisli.
Nekada je ispred kapije bio neki trg s velikom fontanom u sredini. Deo fontane još uvek je bio tu: skup slomljenih statua koje su stajale u velikom okruglom bazenu, tako da ih je otvoreni prostor okruživao. Da bi stigao do kapije, moraće da jaše skoro stotinu hvatova, a jedini zaklon od radoznalih pogleda bio je mrak. To mu baš nije bilo milo. Predobro je pamtio one nevidljive posmatrače.
Pomislio je na zvuk rogova koji je čuo u gradu nešto ranije. Skoro da se okrenuo, misleći da je neko od ostalih zarobljen, pre no što je shvatio da ne bi mogao ništa da uradi, čak i da je tako. Ne protiv — Šta ono Lan reče — stotinu Troloka i četiri Seni. Moiraina Sedai je rekla da se ide ka reci.
Vratio se razmišljanju o kapiji. Pažljivo razmatranje nije mu mnogo pomoglo, ali doneo je odluku. Prešao je iz dubljih senki u osvetljeniji deo.
U tom trenutku još jedan konj pojavi se na drugoj strani trga i stade. I on se zaustavi i poseže za svojom sekirom. Nije mu pružala neku veliku utehu. Ako je taj tamni oblik bio Sen...
„Rande?“, začu se tih poziv pun oklevanja.
Dugo uzdahnu, ispunjen olakšanjem. „Perin je, Egvena“, uzvrati podjednako tiho. Ali i to je zvučalo preglasno u tami.
Konji su se sreli blizu fontane.
„Još neko?“, upitali su istovremeno i odgovorili odmahivanjem glave.
„Biće u redu“, promrmlja Egvena tapšući Belu po vratu. „Zar ne?“
„Moiraina Sedai i Lan brinuće se o njima“, odgovori Perin. „Brinuće se o svima nama kada stignemo do reke.“ Nadao se da je tako.
Osetio je veliko olakšanje kada su prošli kapiju, bez obzira da li je bilo Troloka u šumi. Ili Seni. Prestao je da razmišlja o tome. Gole grane nisu mogle da zaklone crvenu zvezdu, a sada su bili izvan Mordetovog dosega. Taj ga je prestravio više nego što su Troloci ikada.
Uskoro će stići do reke i sresti se s Moirainom. Ona će ih skloniti od Troloka. Verovao je u to zato što mu je bilo potrebno da veruje. Vetar je povijao gole grane i šuštao lišćem i iglicama četinara. Usamljeni krik noćnog jastreba sekao je mrak i on i Egvena približili su svoje konje, kao da se guraju kako bi im bilo toplije. Bili su veoma usamljeni.
Troločki rog oglasio se odnekud iza njih. Brzi žalobni jecaji koji su gonili lovce da požure, požure. A onda su se začuli duboki poluljudski urlici, izazvani rogom, još oštriji kada su Troloci namirisali ljude.
Perin je poterao konja u galop vičući: „Hajde!“ Egvena je pošla. Oboje su mamuzali svoje konje, ne obraćajući pažnju na buku koju su pravile grane dok su ih udarale.
Dok su jurili kroz šumu, vođeni više instinktom no svetlošću prigušene mesečine, Bela je zaostala. Perin se osvrnuo. Egvena je mamuzala kobilu i udarala je uzdama, ali ništa nije vredelo. Čulo se kako se Troloci približavaju. Usporio je da Egvena ne zaostane.
„Požuri!“, povika. Već je mogao da razazna Troloke — ogromne tamne oblike koji su jurili između drveća, zavijajući i režeći tako da se krv ledila u žilama. Stegao je dršku svoje sekire koja mu je visila o pojasu, sve dok ga zglobovi nisu zaboleli. „Požuri, Egvena! Požuri!“
Odjednom, njegov konj je zanjištao i Perin je shvatio da pada. Skotrljao se iz sedla dok je konj posustajao pod njime. Ispružio je ruke ispred sebe da se zaštiti, i uleteo u ledenu vodu. Sjurio se sa ivice litice pravo u Arinel.
Ledena voda mu je isterala dah i nagutao se prilično pre no što je uspeo da se izbori da dođe do površine. Više je osetio no što je čuo još jedan pljusak, i pomisli da Egvena mora da je pojurila odmah za njim. Dišući teško i odsečno, počeo je da pliva. Nije mu bilo lako da ostane na površini. Njegov kaput i ogrtač bili su već natopljeni, a čizme pune vode. Tražio je Egvenu pogledom, ali video je samo sjaj mesečine na crnoj vodi koja se talasala na vetru.
„Egvena? Egvena!“
Koplje je sevnulo tik ispred njegovih očiju i pljusnulo mu je vodu u lice. I druga koplja probadala su reku svuda oko njega. Grleni glasovi počeli su da se svađaju na obali i kiša troločkih kopalja je prestala. Ipak, nije je više dozivao.
Struja ga je nosila niz reku, ali duboki povici i režanje pratilo ga je obalom, ne zaostajući za njim. Otkopčao je svoj ogrtač i pustio reku da ga odnese. Malo manje težine da ga vuče nadole. Počeo je da pliva tvrdoglavo prema suprotnoj obali. Tamo nije bilo Troloka. Bar se nadao.
Plivao je kao što su plivali kod kuće, u barama Vodene šume, praveći zamahe obema rukama, veslajući obema nogama i držeći glavu iznad vode. Tačnije, pokušavao je da drži glavu iznad vode. To nije bilo lako. Čak i bez ogrtača, kaput i čizme kao da su bili teški koliko i on sam. A sekira o pojasu ga je vukla, preteći da ga prevrne ukoliko ga ne povuče na dno. Pomislio je, više no jednom, da i nju pusti u reku. Bilo bi to lako, lakše no da izuva čizme. Ali svaki put kada bi pomislio na to, setio bi se kako bi to bilo kada bi se iskoprcao na suprotnu obalu i otkrio da ga Troloci čekaju. Sekira mu ne bi koristila mnogo protiv pola tuceta Troloka — ili, možda, čak ni protiv jednog — ali bolje to nego prazne šake.
Posle nekog vremena nije bio siguran da će moći da zamahne sekirom ako Troloci budu tamo. Ruke i noge postale su mu teške kao olovo; predstavljalo je napor da ih pokreće, a njegovo lice nije se više dizalo visoko iznad reke sa svakim zamahom. Iskašljavao je vodu koja mu je ulazila u nos. Dan u kovačnici ne može se ni porediti sa ovim, pomislio je umorno i baš u tom trenutku, stopalo mu je zakačilo nešto. Sve dok nije ponovo zamahnuo nogama, nije shvatio Šta je to bilo. Dno. Bio je u plićaku. Prešao je preko reke.
Gutajući vazduh ustao je, pljuskajući okolo dok ga noge nisu gotovo izdale. Izvukao je nespretno sekiru iz petlje i zateturao se ka obali, tresući se na vetru. Nije video nijednog Troloka ni Egvenu. Samo nekoliko stabala raštrkanih duž rečne obale i traku mesečine na vodi.
Kada je došao do vrha, dozivao ih je bez prekida. Odgovorili su mu nejasni povici sa suprotne strane. Čak i na toj udaljenosti mogao je da prepozna grube troločke glasove. Ali njegovi prijatelji nisu odgovarali.
Vetar je počeo da duva, njegovo ječanje ugušilo je povike Troloka, a on se stresao. Nije bilo dovoljno hladno da se zamrzne voda koja mu se cedila iz odeće, ali izgledalo je kao da jeste. Vetar je sekao do kosti ledenim sečivom. Skupio se, ali to je bio samo pokret koji nije zaustavio drhtanje. Sam, popeo se umorno uz obalu da pronađe zaklon od vetra.
Rand je potapšao Oblaka po vratu, smirujući zelenka šapatom. Konj je zabacio glavu i počeo da poigrava. Troloci su ostali za njima — ili se tako činilo — ali Oblak ih je osećao u nozdrvama. Met je jahao sa zapetim lukom, pazeći da ih nešto ne iznenadi u noći, dok su Rand i Tom gledali kroz grane, tražeći crvenu zvezdu koja im je bila vodilja. Bilo je prilično lako da gledaju u nju, čak i iza tog granja iznad njih, sve dok su jahali pravo ka njoj. Ali onda se još Troloka pojavilo ispred i morali su da odgalopiraju na stranu, dok su oba čopora zavijala za njima. Troloci su mogli da jure za konjem, ali samo stotinak koraka, ili manje, tako da su konačno ostavili i hajku i zavijanja iza sebe. Ali sa svim tim okretanjima i izbegavanjima, izgubili su zvezdu vodilju.