Tom zausti, ali Rand je progovorio brzo: „Ne!“ Tam mu nije dao mač da bi ga trampio. Prešao je rukom preko balčaka, osećajući bronzanu čaplju. Sve dok ga ima sa sobom, kao da je Tam sa njim.
Domon je odmahnuo glavom. „Pa, ako neje, onda neje. Ali Bejl Domon nema da da besplatan prevoz ni rođenoj majki.“
Nevoljno, Rand je ispraznio džepove. Nije bilo mnogo, nekoliko bakrenjaka i srebrni novčić koji mu je Moiraina dala. Pružio je to kapetanu. Trenutak kasnije, Met je uzdahnuo i učinio to isto. Tom se namrštio, ali osmehnuo se tako brzo da Rand nije bio siguran da li se on uopšte i mrštio.
Kapetan Domon je pokupio vešto dva debela srebrnjaka iz njihovih ruku i izvadio male terazije i vrećicu koja je zveckala iz bakrom okovanog kovčega iza njegove stolice. Posle pažljivog merenja, ubacio je novčiće u vrećicu i vratio svakome nešto sitnog srebra i bakrenjaka. Uglavnom bakrenjaka. „Sve do Belog Mosta“, rekao je dok je uredno upisivao iznos u knjigu povezanu u kožu.
„To je dobra cena za put samo do Belog Mosta“, progunđa Tom.
„Plus štete mom plovilu“, odgovorio je kapetan ljubazno. Vratio je terazije i vreću natrag u kovčeg i zatvorio ga zadovoljno. „Plus malo za to što ste mi navukli Troloke, pa moram da plovim noću po reci gde ima gomila plićaka na koje mogu da se nasučem.“
„Šta je sa ostalima?“, upita Rand. „Hoćete li i njih da povezete? Trebalo bi da su do sada stigli do reke, ili će uskoro, a videće fenjer na vašem jarbolu.“
Kapetan Domon iznenada podiže obrve. „Misliš da ćemo da stojimo u mesto, čovek? Sreća me napustila, sadek smo tri, četiri milje niz reku od mesta gde ste se vi ukrcali. Troloci su naterali one momke da zapnu za veslima — znaju o Trolocima više no što bi hteli — a i struja pomaže takođe. Ali nema sve to nikake veze. Ne bih pristao ponovo noćaske, makar i moja matora baba bila na obali.
Možda nećem da pristajem sve dok ne stignemo do Belog Mosta. Odavno mi je dosadilo da me Troloci jure i nećem da se upuštam u to ako ne moram.“ Tom se nagnuo napred zainteresovano. „Sreo si se i ranije sa Trolocima? U skorije vreme?“
Domon je oklevao, ali kada se oglasio, čulo se samo gunđanje. „Prezimio sam u Saldeji, čovek. Nije bio moj izbor, ali reka se zamrzla rano, a led je kasno počeo da puca. Kažu da možeš da vidiš Pustoš sa najviše kule u Maradonu, ali ja nisam imao take namere. Bio sam tamo i ranije i uvek ima pričanja kako Troloci napadaju farme ili tako to. Ali ove prošle zime, svaku noć gorele su farme. Dabome, kao i čitava sela po neki put. Došli su čak i do gradskih zidova. A kao da to neje dovoljno loše, narod priča da sve to znači kako se Mračni pokreće, da Poslednji dani dolazedu.“ Stresao se i počešao po glavi kao da su ga te misli zasvrbele. „Ne mogu da dočekam da se vrnem tamo gde ljudi misledu kako su Troloci samo bajke, gde su moje priče samo putničke laži.“
Rand je prestao da sluša. Zagledao se u suprotni zid i mislio o Egveni i ostalima. Nije bilo pošteno da on bude bezbedan na Talasu dok su ostali još uvek negde u mraku. Kapetanova kabina nije izgledala tako udobno kao ranije.
Iznenadio se kada ga Tom podiže. Zabavljač je gurnuo Meta i njega prema lestvicama, izvinjavajući se preko ramena kapetanu Domonu zbog seoskih balvana. Rand se popeo bez reči.
Kada su se popeli na palubu, Tom se osvrnuo brzo da bi se uverio da ga niko neće čuti, a onda reče besno: „Mogao sam da nam osiguram prevoz za nekoliko pesama i priča, da vas dvojica niste tako brzo pokazali srebro.“
„Nisam baš siguran“, reče Met. „Meni je zvučao ozbiljno kada je rekao da će nas baciti u reku.“
Rand je prišao polako ogradi i naslonio se na nju, zagledavši se u reku koja je bila ogrnuta tamom. Nije mogao da vidi ništa sem crnila, čak ni obalu. Posle nekog vremena, Tom ga je uhvatio za rame, ali on se nije pomerio.
„Ne možeš sada ništa, momče. Sem toga, verovatno su bezbedno sa... sa Moirainom i Lanom do sad. Možeš li da se setiš nekog boljeg od to dvoje ko bi mogao da ih odvede na sigurno?“
„Pokušao sam da je ubedim da ne ide“, reče Rand.
„Učinio si Šta si mogao, momče. Niko ne može da traži više od toga.“
„Rekao sam joj da ću se brinuti za nju. Trebalo je više da se trudim.“ Škripa vesala i mrmljanje jedara na vetru pevali su tužno. „Trebalo je više da se trudim“, prošapta.
21
Slušati vetar
Sunčeva svetlost koja je lagano plovila preko reke Arinel probila se do udoline, nedaleko od rečne obale, gde je Ninaeva sedela oslonjena o stablo mladog hrasta, dišući duboko u snu. Njen konj spavao je kako to konji i čine, spuštene glave i ukočenih nogu. Uzde su bile obmotane oko njenog zgloba. Kada su zraci sunca pali na konjske kapke, životinja je otvorila oči i podigla glavu, povukavši uzde. Ninaeva se probudila i trgla.
Za trenutak gledala je iznenađeno ne znajući gde je, a onda se osvrnula oko sebe mahnito kada se setila. Ali, videla je samo drveće, svog konja i tepih od starog suvog lišća preko udoline. U najdubljoj tmini, nekoliko prošlogodišnjih senorukih pečurki raslo je zbijeno ukrug na palom drvetu.
„Svetlost te sačuvala, ženo“, promrmljala je opuštajući se, „ako ne možeš da ostaneš budna jednu noć.“ Odveza uzde i protrlja svoj zglob dok je ustajala. „Mogla si da se probudiš u troločkom loncu.“
Suvo lišće šuštalo je dok se pela do oboda udoline i provirila preko ivice. Između nje i reke bilo je samo nekoliko jasenova. Izgledali su mrtvo zbog ispucale kore i golih grana. Iza njih tekla je široka plavozelena voda. Pusta. Bez ičega na njoj. Razbacane grupice četinara, vrba i jela šarale su suprotnu obalu i činilo se da je tamo bilo manje drveća no ovde. Ako su tamo Moiraina ili neko od mladeži, bili su dobro skriveni. Naravno, nije bilo razloga da pređu, ili pokušaju da pređu tu gde je ona bila. Mogli su biti bilo gde deset milja uz reku ili niz nju. Ako su uopšte i živi posle prošle noći.
Skliznula je u udolinu, besna na sebe što je to pomislila. Čak ni Zimska noć, niti bitka pre Šadar Logota nisu je pripremili za prošlu noć, za ono, Mašadar. Sve to panično galopiranje, pitajući se da li je još neko živ ili kada će se suočiti sa Seni ili Trolokom. Čula je Troloke kako reže i zavijaju u daljini i drhtavi krici troločkih rogova smrzli su je više od vetra, ali sem onog prvog susreta u ruševinama, videla ih je samo jednom, i to kada je izašla iz grada. Oko desetak njih kao da su iskočili iz zemlje na manje od trideset hvati ispred nje. Jurnuli su ka njoj u istom trenutku, zavijajući i vičući dok su mahali kukama na motkama. Ali dok je okretala konja, zaćutali su i podigli gubice da onjuše vazduh. Gledala je, suviše zapanjena da bi bežala, kako joj okreću leđa i nestaju u mraku. To je bilo najstrašnije od svega.
„Poznaju miris onih koje jure“, rekla je svom konju dok je stajala u udolini, „a to nisam ja. Izgleda da je Aes Sedai u pravu, Pastir noći je progutao.“
Odlučivši, krenula je niz reku i povela konja za sobom. Kretala se lagano, posmatrajući oprezno šumu; to što je Troloci nisu hteli sinoć ne znači da će je pustiti ako ponovo naleti na njih. Tlo ispred sebe posmatrala je još pažljivije no šumu. Ako su ostali tokom noći prešli reku, trebalo bi da vidi neki trag koji bi mogao da joj promakne na konju. Možda će ih čak i sresti na rečnoj obali. Ako ne nađe ni jedno ni drugo, reka će je odvesti na kraju do Belog Mosta, a od Belog Mosta put vodi za Kaemlin i do Tar Valona, ako treba.
Sama ta zamisao skoro da je bila dovoljna da je obeshrabri. Pre ovoga, kao i momci, nije išla dalje od Emondovog Polja. I Tarenska Skela delovala joj je neobično. Baerlon bi je zadivio da se nije onako rešila da pronađe Egvenu i ostale. Ali nije dozvolila da to umanji njenu odlučnost. Pre ili posle, pronaći će Egvenu i momke. Ili pronaći način da Aes Sedai odgovara za ono što im se desilo. Jedno ili drugo, zaklela se.