„Lažeš. Postavljala si sva ta pitanja u Emondovom Polju. Saznala si za Egveninu groznicu, za moju groznicu i drhtavicu, sve to. Sve si ovo izmislila.“
„Znaš da nisam“, reče Moiraina nežno.
Nevoljno, nevoljnije od ičega što je učinila u životu, Ninaeva je klimnula. Bio je to poslednji tvrdoglavi napor da porekne ono što je jasno, a u tome nije bilo ničeg dobrog, ma koliko stvari bile neprijatne. Prva učenica gazdarice Baran umrla je kako je Aes Sedai opisala kada se Ninaeva još igrala s lutkama, a bila je tu i ona mlada žena u Devonovom Jahanju pre samo nekoliko godina. I ona je bila učenica Mudrosti. Mogla je da sluša vetar.
„Mislim da imaš veliki potencijal“, nastavila je Moiraina. „Uz obuku mogla bi da postaneš čak i moćnija od Egvene, a verujem da bi ona mogla postati jedna od najmoćnijih Aes Sedai vekovima unazad.“
Ninaeva je ustuknula od Aes Sedai kao od otrovnice. „Ne! Neću da imam ništa sa...“ Sa čime? Sobom? Pogurila se i izgovorila oklevajući: „Zamolila bih te da ne pričaš nikom o ovome. Molim te?“ Ta reč joj je zastala u grlu. Više bi volela da su se Troloci pojavili no što je bila prisiljena da kaže molim ovoj ženi. Ali Moiraina je samo klimnula odsutno i nešto od njene hrabrosti se vratilo. „Ovo ne objašnjava Šta će ti Rand, Met i Perin.“
„Mračni ih želi“, odgovori Moiraina. „Ako Mračni želi nešto, ja se borim protiv toga. Da li može postojati jednostavniji razlog, ili bolji?“ Popila je svoj čaj, gledajući Ninaevu preko ruba šolje. „Lane, moramo da pođemo. Prema jugu, mislim. Bojim se da Mudrost neće ići s nama.“
Ninaeva skupi usne kada je čula kako je Aes Sedai rekla Mudrost. Zvučalo je kao da govori kako Ninaeva okreće leđa velikim stvarima zarad nečeg tričavog. Ne želi da pođem. Pokušava da me razbesni tako da se vratim kući i ostavim ih same s njom. „Oh, da. Idem s vama. Ne možete da me sprečite.“
„Niko neće ni pokušati da te spreči“, reče Lan kada im se pridružio. Prosuo je čaj iz kotlića preko vatre i prodžarao pepeo štapom. „Deo Šare?“, upita Moirainu.
„Možda“, odgovorila je zamišljeno. „Trebalo je da razgovaram ponovo sa Min.“
„Vidiš, Ninaeva, možeš slobodno da pođeš s nama.“ Bilo je malo oklevanja u načinu na koji je Lan izgovorio njeno ime — nagoveštaj neizgovorenog „Sedai“ posle njega.
Ninaeva se nakostrešila, shvatajući to kao ruganje. Nakostrešila se i zbog načina na koji su razgovarali pred njom o stvarima o kojima nije ništa znala, a da nisu bili toliko ljubazni ni da ih objasne, ali nije htela da im pruži to zadovoljstvo da ih pita.
Zaštitnik je pripremao njihov polazak. Njegovi odmereni pokreti bili su tako sigurni i brzi da je odmah završio. Bisage, ćebad... Sve je bilo povezano iza sedala Mandarba i Aldieb.
„Dovešću tvog konja“, rekao je Ninaevi kada je završio s poslednjom kopčom na sedlu.
Krenuo je uz obalu. Mogla je ipak da se malo osmehne. Nakon toga da je nije opazio dok ga je posmatrala, on će pokušati da pronađe njenog konja bez pomoći. Shvatiće da ona ostavlja malo tragova kada se šunja. Biće zadovoljstvo da se vrati praznih šaka.
„Zašto prema jugu?“, upita Moirainu. „Čula sam kako kažeš da je jedan od momaka preko reke. I kako to znaš?“
„Dala sam svakom od momaka novčić. To je stvorilo neku vrstu veze između njih i mene. Sve dok su živi i imaju te novčiće kod sebe, moći ću da ih pronađem.“ Ninaeva pogleda u pravcu kuda je Zaštitnik otišao, ali Moiraina je odmahnula glavom. „Ne tako. Dozvoljava mi samo da otkrijem da li su još uvek živi i da ih pronađem ako se razdvojimo. Korisno u ovom slučaju, zar ne?“
„Ne sviđa mi se ništa što povezuje tebe s bilo kime iz Emondovog Polja“, reče Ninaeva tvrdoglavo. „Ali ako će pomoći da ih pronađemo...“
„Hoće. Pokupila bih najpre mladića preko reke, da mogu.“ Za trenutak, nemoć je obojila glas Aes Sedai. „Udaljen je samo nekoliko milja od nas. Ali nemam vremena za to. Trebalo bi da stigne bezbedno do Belog Mosta sada kada su Troloci otišli. Možda sam potrebnija dvojici koja su pošla niz reku. Izgubili su svoje novčiće, a Mirdraali ih ili gone, ili pokušavaju da nas sve presretnu kod Belog Mosta.“ Uzdahnula je. „Moram da se postaram najpre za najhitnije.“
„Mirdraali su ih možda... možda ubili“, reče Ninaeva.
Moiraina je odmahnula glavom skoro neprimetno, odbacujući tu pomisao kao da je bila isuviše beznačajna da bi se o njoj razmišljalo. Ninaevine usne su se skupile. „Gde je, onda, Egvena? Nju nisi čak ni spomenula.“
„Ne znam“, priznala je Moiraina, „ali nadam se da je na sigurnom.“
„Ne znaš? Nadaš se? Toliko si pričala o spasavanju njenog života tako što ćeš je odvesti u Tar Valon, a ona bi mogla biti mrtva, što se tebe tiče!“
„Mogla bih da je potražim i dam Mirdraalima više vremena pre no što stignem da pomognem dvojici mladića koji su pošli na jug. Njih Mračni želi, ne nju. Neće se truditi oko Egvene, sve dok njihov pravi plen ne bude uhvaćen.“
Ninaeva se setila susreta sa Trolocima, ali odbila je da prizna razumnost onoga što je Moiraina rekla. „Dakle, najbolje što imaš da ponudiš jeste da je možda živa, ako je imala sreće. Živa, možda sama, preplašena, možda čak i povređena, danima udaljena od najbližeg sela ili bilo kakve pomoći sem nas. A ti nameravaš da je ostaviš.“
„Takođe može biti na sigurnom s momkom preko reke. Ili na putu ka Belom Mostu s drugom dvojicom. U svakom slučaju, ovde nema više Troloka koji bi joj pretili, a ona je jaka, pametna i sasvim sposobna da sama pronađe put do Belog Mosta, ako treba. Da li bi radije ostala zbog mogućnosti da je njoj možda potrebna pomoć, ili želiš da pokušaš da pomogneš onima za koje znamo da im je pomoć sigurno potrebna? Da li želiš da počnem da tragam za njom i pustim momke — i Mirdraale koji ih sigurno progone — da odu? Ma koliko se nadala da je Egvena na sigurnom, Ninaeva, ja se borim protiv Mračnoga i za sada to određuje moj put.“
Moiraina je bila smirena sve vreme dok je izlagala užasne mogućnosti; Ninaeva je poželela da vrisne na nju. Boreći se protiv suza, okrenula je lice dalje od Aes Sedai, kako ona ne bi mogla da ih vidi. Svetlosti, Mudrost treba da se stara za sve svoje ljude. Zašto ja moram da učinim ovaj izbor?
„Evo Lana“, reče Moiraina dok je ustajala i nameštala svoj plašt oko ramena.
Kada je Zaštitnik izveo njenog konja iz šumarka, za Ninaevu je to bilo samo malo razočaranje. Ali opet, usne su joj se stanjile kada joj je pružio uzde. Vratilo bi joj se malo hrabrosti da je videla makar i trag likovanja na njegovom licu umesto te neizdržive kamene smirenosti. Razrogačio je oči kada je video njeno lice, a ona mu okrenu leđa da obriše suze sa obraza. Kako se usuđuje da se ruga mojim suzama!
„Ideš li, Mudrosti?“, upita Moiraina hladno.
Poslednji put pogledala je ka šumi, pitajući se da li je Egvena tamo negde, pre no što je s tugom uzjahala. Lan i Moiraina bili su već u svojim sedlima, terajući konje prema jugu. Sledila ih je ukočenih leđa, nije htela da dozvoli sebi da se osvrne; umesto toga gledala je u Moirainu. Aes Sedai je bila tako uverena u svoju moć i namere, mislila je Ninaeva, ali ako ne budu pronašli Egvenu i momke, sve njih žive i zdrave, ni sva njena moć neće je sačuvati. Ni sva njena Moć. Mogu da je koristim, ženo! Sama si tako rekla. Mogu da je koristim protiv tebe!
22
Izabrani put
U malom lugu, ispod gomile kedrovih grana grubo isečenih u mraku, Perin je spavao dugo nakon što je sunce izašlo. Kedrove iglice koje su ga bockale kroz još uvek mokru odeću bile su te koje su konačno probile njegovu iscrpljenost. Iz dubokog sna o Emondovom Polju, o radu u kovačnici gazda Luhana, otvorio je oči i zapiljio se, ne shvatajući, u mirisne grane prepletene iznad njegovog lica kroz koje je prodiralo sunce.