Dobar deo grana je pao kada je iznenađeno ustao, ali neke su mu pale preko ramena, pa čak i na glavu, tako da je i sam ličio na drvo. Emondovo Polje je bledelo dok su sećanja navirala, tako živa da mu se za trenutak činilo kako je san prethodne noći bio mnogo stvarniji od svega što ga je sada okruživalo.
Dišući teško, iskopao je panično svoju sekiru iz gomile. Zgrabio ju je obema rukama i osvrnuo se oprezno, zadržavajući dah. Ništa se nije micalo. Jutro je bilo hladno i mirno. Ako je bilo Troloka na istočnoj obali Arinela, nisu se kretali, bar ne blizu njega. Udahnuvši duboko da bi se smirio, spustio je sekiru na kolena i sačekao trenutak da mu srce prestane da uznemireno lupa.
Mali gaj četinara koji ga je okruživao bio je prvo sklonište koje je pronašao sinoć. Bio je toliko redak da bi ga vrlo malo zaklanjao ako bi potpuno ustao. Sklanjajući grane s glave i ramena, gumu ostatak svog bodljikavog ćebeta, a onda otpuza na rukama i nogama do ivice luga. Tu je ležao, posmatrajući obalu reke i češući se tamo gde su ga iglice ogrebale.
Oštar sinoćnji vetar stišao se u tihi povetarac koji jedva da je mreškao vodu. Reka je tekla, mirna i prazna. I široka. Svakako isuviše široka i duboka da je Seni pređu. Suprotna obala izgledala je kao zid od drveća dokle je dosezao pogled uz reku i niz nju. Koliko je on mogao da vidi, tamo se svakako ništa nije micalo.
Nije bio siguran Šta da misli o svemu. Mogao je sasvim lako da se snađe bez Seni i Troloka, čak i na suprotnoj obali reke, ali čitav spisak briga nestao bi kada bi se pojavila Aes Sedai, ili Zaštitnik, ili, još bolje, neko od njegovih prijatelja. Da su želje krila, ovce bi letele. To je gazdarica Luhan uvek govorila.
Nije video ni traga od svog konja otkako se sjurio preko litice — nadao se da je preplivao reku bezbedno — ali ionako je više navikao na hodanje no na jahanje, a čizme su mu bile dobre i sa debelim đonovima. Nije imao ništa za jelo, ali praćka mu je još uvek bila obmotana oko pojasa. To, ili neka od uzica za zamke u džepu trebalo bi da mu začas osigura zeca. Sve što je imao za potpalu vatre otišlo je s njegovim bisagama, ali, uz malo truda, moći će da napravi potpalu i ognjilo.
Stresao se kada je povetarac dunuo u njegovo skrovište. Ogrtač mu je bio negde u reci, a kaput i sve ostalo na njemu bili su još uvek hladni i vlažni od sinoćnjeg kupanja. Bio je isuviše umoran prošle noći da bi mu smetala hladnoća i vlaga, ali sada je osećao svaki dašak povetarca. Svejedno, odlučio je da ne ostavlja svoju odeću da se suši na granama. Iako dan nije bio baš hladan, nije bio nimalo topao.
Vreme je bilo problem, pomislio je uzdahnuvši. Suva odeća, uz malo vremena. Zec za pečenje i vatra da ga ispeče, uz malo vremena. Stomak mu je krčao i pokušao je da zaboravi na jelo potpuno. To vreme moglo se upotrebiti mnogo korisnije. Jedno po jedno, a prvo najbitnije. Tako je on radio.
Gledao je snažan tok Arinela nizvodno. On je plivao bolje od Egvene. Ako je uspela da prepliva... Ne, ne ako. Mesto gde jeste izašla iz reke biće nizvodno. Lupkao je prstima po tlu, odmeravajući i razmišljajući.
Kada je doneo odluku, nije gubio vreme, već je pokupio sekiru i pošao niz reku.
Ova obala Arinela nije bila prekrivena gustom šumom kao zapadna. Grupice stabala bile su razbacane po onom što bi moglo da se nazove livadom ako proleće ikada dođe. Neke su bile dovoljno velike da bi mogle da se nazovu gajevima, s redovima četinara među golim jasenjem i drugim listopadnim drvećem. Dole, pored reke, redovi su bili manji i ne tako gusti. Pružali su slab zaklon, ali on je bio jedini koji je postojao.
Jurio je od šumarka do šumarka pognut, bacajući se na zemlju među drveće da bi posmatrao obalu reke, i svoju i suprotnu stranu. Zaštitnik je rekao da će reka biti prepreka za Seni i Troloke, ali, da li će biti tako? Ako ga budu videli, možda će to pobediti odsustvo želje da prelaze preko duboke vode. Zato je posmatrao pažljivo iza drveća i trčao od jednog zaklona do drugog, brzo i nisko.
Prešao je nekoliko milja tako, u prekidima, sve dok odjednom, na pola puta do skloništa u gaju vrba, nije zagunđao i ukopao se, gledajući zemlju. Rupe u goloj zemlji šarale su smeđi pokrivač prošlogodišnje trave, a u jednoj od tih rupa, pravo ispred njegovog nosa, bio je jasan otisak kopita. Osmeh mu se proširi preko lica. Neki Troloci imali su kopita, ali pretpostavljao je da nisu nosili potkovice, pogotovu s duplom prečkom koju je gazda Luhan dodavao zbog izdržljivosti.
Zaboravivši one koji su ga možda gledali s druge strane reke, počeo je da traži tragove. U debelom ćebetu uvele trave tragovi se nisu oslikavali dobro, ali njegove oštre oči pronašle su ih, bez obzira na to. Nejasan trag vodio ga je pravo od reke do gustog gaja, bogatog bagrenjem i kedrom, koji su stvarali zid, štiteći od vetra i radoznalih pogleda. Široke grane usamljene kukute širile su se u središtu luga.
Osmehujući se još uvek, počeo je da se probija kroz isprepletane grane, ne pazeći na buku koju je pravio. Iskoračio je odjednom na malu čistinu ispod kukute — i stao. Uz slabu vatru, Egvena je klečala sumornog lica i držala je debelu granu poput motke, okrenuta od Belinog boka.
„Pretpostavljam da je trebalo da pozovem“, reče on uz posramljeno sleganje ramenima.
Bacivši motku, potrčala je da ga zagrli. „Mislila sam da si se udavio. Još uvek si mokar. Evo, sedi pored vatre da se ogreješ. Izgubio si konja, zar ne?“
Pustio je da ga odgura do vatre i protrljao šake nad plamenovima, zahvalan zbog toplote vatre. Izvadila je zavežljaj zamašćenog papira iz bisaga i dala mu malo hleba i sira. Smotuljak je bio tako čvrsto umotan da je hrana bila suva čak i posle vode. Ti si brinuo za nju, a ona je prošla bolje od tebe.
„Bela me je prenela“, reče Egvena tapšući čupavu kobilu. „Pobegla je od Troloka i jednostavno me je vukla sa sobom.“ Zastala je. „Nisam videla nikog, Perine.“
Čuo je neizgovoreno pitanje. Pogledavši žalosno zavežljaj koji je ponovo vezivala, pojeo je poslednje mrvice sa svojih prstiju pre no što je progovorio. „Nisam video nikoga sem tebe još od sinoć. Doduše, ni Seni ni Troloke.“
„Rand mora da je dobro“, reče Egvena, dodajući brzo, „svi oni. Mora da su dobro. Verovatno nas traže u ovom trenutku. Možda nas i pronađu svakog časa. Moiraina je Aes Sedai.“
„O tome stalno mislim“, rekao je on. „Svetlost me spalila, želeo bih da mogu da zaboravim.“
„Nisam te čula da se žališ kada je zaustavila Troloke da nas ne uhvate“, reče Egvena kiselo.
„Želeo bih samo da možemo bez nje.“ Slegnuo je nelagodno ramenima pod njenim pogledom. „Pretpostavljam da ne možemo, doduše. Razmišljao sam o nečemu.“ Njene obrve podigle su se same od sebe, ali on je navikao da se iznenađuju kad god bi izjavio da ima neku zamisao. Čak i kada su njegove ideje bile podjednako dobre kao i ideje ostalih, uvek su se sećali koliko je dugo razmišljao da bi došao do njih. „Možemo da čekamo da nas Lan i Moiraina pronađu.“
„Naravno“, preseče ga. „Moiraina Sedai je rekla da će nas pronaći ako se razdvojimo.“
Pustio ju je da završi, a onda nastavi: „Ili će nas Troloci pronaći prvi. Može biti da je i Moiraina mrtva. Moguće je da su svi mrtvi. Ne, Egvena. Žao mi je, ali i to je moguće. Nadam se da su svi na sigurnom. Nadam se da će svi doći do ove vatre svakog trenutka. Ali nada je kao kratka uzica kada se daviš: jednostavno ne može sama da te izvuče.“
Egvena je zatvorila usta i pogledala ga stisnute vilice. Napokon, rekla je: „Želiš da krenemo nizvodno do Belog Mosta? Ako nas Moiraina Sedai ne pronađe ovde, potražiće nas tamo.“
„Pretpostavljam“, reče on polako, „da je Beli Most mesto kuda bi trebalo da idemo. Ali Seni verovatno to takođe znaju. Tražiće nas tamo, a ovoga puta nemamo ni Aes Sedai ni Zaštitnika da paze na nas.“