Nosili su praćku kud god su išli, spremni da gađaju čim bi videli zeca ili vevericu, ali bacali bi kamen samo u besu. Zamke koje su tako pažljivo postavljali svake večeri bile bi prazne u zoru, a nisu se usuđivali da ostanu čitav dan na jednom mestu da bi čekali na ulov u zamkama. Nisu znali koliko je Kaemlin daleko, i nisu mogli da se osećaju bezbedno sve dok ne stignu tamo, pa ni tada. Perin se zapita da li će mu se stomak skupiti toliko da pregrize rupu u njemu.
Brzo su napredovali, koliko je on mogao da proceni, ali kako su se udaljavali od Arinela, a nisu nailazili na selo ili makar farmu gde bi mogli da pitaju za pravac, sumnje u sopstveni plan počele su da rastu. Egvena je i dalje izgledala uvereno kao i kada su krenuli, ali bio je siguran da će pre ili posle reći da je bilo bolje da rizikuju susret s Trolocima nego da lutaju ostatak života. Nikada to nije rekla, ali on je to i dalje očekivao.
Posle dva dana hoda od reke zemlja se pretvorila u gusto pošumljena brda, sa zimom kao i svuda. Dan nakon toga brda su se ponovo pretvorila u ravnicu. Gustu šumu prekidale su livade, često i milju ili više široke. Sneg je još uvek ležao u skrivenim udolinama, vazduh je bio oštar izjutra, a vetar uvek hladan. Nigde nisu videli put, uzorano polje, zadimljeni odžak u daljini, niti bilo Šta drugo od ljudskih naseobina — barem ne onih koje nisu napuštene.
Jednom su naišli na ostatke visokih kamenih zidina koji su okruživali vrh jednog brda. Delovi kamenih kuća sa urušenim krovovima bili su unutar obrušenog kruga. Šuma je sve to odavno progutala; drveće je raslo posvuda, a mreže puzavica obmotavale su se oko velikih kamenih blokova. Drugi put, naišli su na kamenu kulu slomljenog vrha, smeđu od stare mahovine, koja se naslanjala na ogromni hrast. Debelo hrastovo korenje polako ju je rušilo. Ali nisu naišli ni na jedno mesto u kome su ljudi još uvek živeli i disali. Sećanje na Šadar Logot držalo ih je dalje od ruševina i požurivalo ih sve dok ne bi bili ponovo u šumi u koju nikada nije stupila ljudska noga.
Užasni snovi mučili su Perina. Sanjao je Ba’alzamona koji ga je jurio kroz lavirinte i tražio. Ali Perin se nikada nije suočio s njim. Barem koliko se sećao. Njihovo putovanje je svakako moglo da pobudi noćne more. Egvena se žalila da je muče košmari o Šadar Logotu, naročito one dve noći nakon što su našli porušenu tvrđavu i napuštenu kulu. Perin nije pričao o tome, čak i kada se budio u tami, znojav i u drhtavici. Ona je očekivala da ih on odvede bezbedno u Kaemlin, a ne da deli s njom brige koje nije mogla da reši.
Išao je ispred Bele, pitajući se da li će pronaći nešto za jelo ove večeri, kada je osetio miris. Kobila je raširila nozdrve i sledećeg trenutka zamahnula glavom. Uhvatio je njen oglav pre no što je mogla da ustukne.
„To je dim“, reče Egvena uzbuđeno. Nagnula se napred u sedlu i udahnula duboko. „Logorska vatra. Neko priprema večeru. Zeca.“
„Možda“, reče Perin oprezno i njen osmeh nestade. Zamenio je praćku zlokobnim polumesecom sekire. Šake su mu se otvarale i sklapale nesigurno oko debele držalje. Nosio je oružje, ali njegove tajne vežbe iza kovačnice i Lanovo podučavanje nisu ga zaista pripremili da je koristi. Čak i bitka pre Šadar Logota bila mu je isuviše nejasna u glavi da bi bio sigurniji. A nikad nije uspeo da postigne onu prazninu o kojoj su Rand i Zaštitnik pričali.
Sunčeva svetlost probijala se kroz drveće iza njih, a šuma je još uvek bila mnoštvo šarenih senki. Nejasan miris dima bio je svuda oko njih, zaslađen aromom pečenog mesa. Mogao bi biti zec, pomisli, a stomak mu zakrča. A moglo bi biti i nešto drugo, podseti se. On i Egvena su se pogledali. Biti vođa podrazumevalo je odgovornost.
„Čekaj ovde“, reče on tiho. Namrštila se, ali presekao ju je još dok je otvarala usta. „I budi tiha! Još uvek ne znamo koje to tamo.“ Klimnula je glavom. Nevoljno, ali je klimnula. Perin se upita zašto to nije uspevalo kada je pokušavao da je natera da jaše umesto njega. Udahnuvši duboko, krenuo je prema izvoru dima.
Nije provodio vreme po šumama oko Emondovog Polja koliko Rand ili Met, ali ipak je dosta lovio zečeve. Šunjao se od drveta do drveta, a ne bi ni grančicu polomio. Nije prošlo mnogo pre no što je virio iza stabla visokog hrasta širokih vijugavih grana koje su se izvijale sve dok ne bi dotakle zemlju, a onda se dizale ponovo. Ispred njega bila je logorska vatra, a vitak čovek opaljen suncem ležao je nalakćen nedaleko od plamenova.
Nije bio Trolok, ali bio je to najčudniji čovek koga je Perin ikada video. Činilo se da je sva njegova odeća bila načinjena od životinjskih koža, koje su još uvek imale krzno. Čak i njegove čizme, kao i neobična ravna kapa na glavi. Ogrtač mu je bio suluda krpara od zečjih i veveričjih koža; pantalone su mu izgleda bile načinjene od dugodlake kože smeđe-belog jarca. Vezana uzicom na potiljku, njegova smeđa kosa koja je već počinjala da sedi padala mu je do pojasa. Gusta brada zaklanjala mu je polovinu grudi. Dug nož stajao mu je za pojasom, gotovo mač, a luk i tobolac bili su naslonjeni na granu blizu ruke.
Ležao je zavaljen sklopljenih očiju, očigledno u snu, ali Perin se nije ni makao iz svog zaklona. Šest ražnjeva bilo je nataknuto iznad vatre, a na svakom je bio nabijen zec, žutosmeđ od pečenja. S vremena na vreme mast je kapala u plamenove koji su šištali. Sam njihov miris, tako blizu, naterao mu je vodu na usta.
„Da li si završio sa balavljenjem?“ Čovek je otvorio jedno oko i pogledao ka Perinovom zaklonu. „Ti i tvoja prijateljica mogli biste i da sednete i prezalogajite malo. Nisam primetio da ste mnogo jeli poslednjih nekoliko dana.“
Perin je oklevao, a onda ustade polako, još uvek držeći čvrsto svoju sekiru. „Posmatrao si me dva dana?“
Čovek se nasmeja duboko i grleno. „Da, posmatrao sam te. I onu lepu devojku. Kljuca te kao kikirez, zar ne? Više sam vas čuo. Konj je jedini koji ne gazi toliko glasno da bi se čulo na pet milja. Hoćeš li da je pozoveš ili nameravaš da sam pojedeš svu ovu zečetinu?“
Perin se nakostrešio; znao je da nije napravio mnogo buke. Nisi mogao da se približiš zečevima u Vodenoj šumi dovoljno blizu da ih pogodiš praćkom ako si glasan. Ali miris zečetine podsetio ga je da je i Egvena bila gladna, pored toga što je čekala da otkrije da li su osetili troločku vatru.
Provuče držalje sekire kroz gajku na pojasu i povika: „Egvena! U redu je! Jeste zec!“ Ispruživši ruku prema čoveku, dodao je normalnim tonom: „Zovem se Perin. Perin Ajbara.“
Čovek je pogledao njegovu ruku pre no što ju je nespretno stisnuo, kao da nije navikao na rukovanje. „Ja sam Elijas“, rekao je, podigavši pogled. „Elijas Mačera.“ Perin udahnu iznenađeno i skoro pusti Elijasovu ruku. Čovek je imao žute oči, kao svetio, žeženo zlato. Neko sećanje zagolica Perinov um, a onda nestade. U tom trenutku mogao je da misli samo kako su oči svih Troloka koje je video bile gotovo crne.
Egvena se pojavila vodeći oprezno Belu za sobom. Vezala je kobiline uzde za jednu od manjih hrastovih grana i promrmljala nešto učtivo kada ju je Perin upoznao sa Elijasom, ali stalno je gledala ka zečevima. Izgleda da nije primetila oči ovog čoveka. Kada im je Elijas pokazao da se posluže, počela je da jede s apetitom. Perin je oklevao samo trenutak pre no što joj se pridružio.
Elijas ih je gledao ćutke dok su oni jeli. Perin je bio toliko gladan da je kidao vrele komade mesa i morao je da ih prebacuje iz ruke u ruku pre no što bi uopšte mogao da ih stavi u usta. Čak ni Egvena nije bila uredna kao obično; mast joj je curila niz bradu. Dan je počeo da se pretapa u sumrak pre no što su počeli da usporavaju. Tama bez mesečine sklopila se oko vatre, a onda je Elijas progovorio: „Šta vi tražite ovde? Nema kuće na pedeset milja odavde u bilo kom pravcu.“