„Slušaj“, reče Perin žurno, „želeo bih da prestaneš da tako pričaš. Ja ne mogu da radim... to što ti radiš, to što ti pričaš.“
„Kako hoćeš, dečko. Pravi se blesav, ako hoćeš. Zar ne želiš da budeš bezbedan?“
„Ne zavaravam se. Nema oko čega da se zavaravam. Sve što hoćemo je...“
„Idemo za Kaemlin“, progovorila je Egvena odlučno. „A onda, za Tar Valon.“ Zatvorivši usta, Perin je presreo njen gnevni pogled. Znao je da se ona prepuštala njegovom vodstvu samo kada je htela. Ipak, mogla je barem da ga pusti da govori u svoje ime. „Šta je s tobom, Perine?“, reče i sam odgovori: „Ja? Pa, samo da razmislim. Da. Da, mislim da ću nastaviti.“ Osmehnuo joj se blago. „Pa, Egvena, dvoje nas je. Izgleda da idem s tobom. Baš je dobro porazgovarati pre no što se donese odluka, zar ne?“ Pocrvenela je, ali njena stisnuta vilica nije popuštala.
Elijas je zagunđao. „Šarena je rekla da ćete tako odlučiti. Rekla je da je devojka čvrsto vezana za ljudski svet, dok ti“ — klimnu glavom ka Perinu — „ti si između. Pod ovim okolnostima, pretpostavljam da je najbolje da pođemo na jug sa vama. U suprotnom, verovatno ćete umreti od gladi, ili se izgubiti, ili...“ Odjednom, Opečeni je ustao i Elijas je okrenuo glavu prema velikom vuku. Trenutak kasnije, i Šarena je ustala. Približila se Elijasu tako da je mogla da pogleda Opečenog u oči. Svi su stajali ukočeno neko vreme, a onda se Opečeni okrenuo i nestao u noći. Šarena se stresla, a onda vratila na svoje mesto, legajući kao da se ništa nije ni dogodilo.
Elijas je sreo Perinov upitni pogled. „Šarena vodi čopor“, objasnio je. „Neki od mužjaka mogli bi da je pobede ako mi je izazvali, ali ona je pametnija od svih njih, i svi to znaju. Spasla je čopor više no jednom. Ali Opečeni misli da čopor gubi vreme sa vas troje. Mržnja prema Trolocima za njega je sve, i ako ima Troloka ovako daleko prema jugu, želi da ih ubija.“
„Razumemo potpuno“, reče Egvena glasom punim olakšanja. „Zaista možemo sami da pronađemo put... uz malo pomoći, naravno, ako ste voljni da nam je pružite.“
Elijas je odmahnuo rukom. „Rekoh da Šarena vodi čopor, zar ne? Ujutru ću poći s vama prema jugu, kao i oni.“ Egvena ga je pogledala kao da to nisu baš najbolje vesti koje je mogla da čuje.
Perin je sedeo zadubljen, u tišini. Mogao je da oseti kako Opečeni odlazi. A mužjak s ožiljkom nije bio jedini; desetak ostalih, sve mladi mužjaci, pošli su za njim. Želeo je da veruje da se to Elijas igra s njegovom maštom, ali nije mogao. Trenutak pre no što su vukovi koji su otišli izbledeli iz njegovog uma, osetio je misao koja je, znao je, došla od Opečenog, oštro i jasno kao da je bila njegova. Mržnja. Mržnja i ukus krvi.
24
Beg niz Arinel
U daljini se čulo kapanje, koje je odjekivalo i odjekivalo je, gubeći se. Svuda su bili neograđeni kameni mostovi. Pružali su se sa širokih kamenih kula ravnih vrhova i bili su glatki i sjajni, prošarani crvenim i zlatnim. Nivo po nivo, lavirint se protezao u svim pravcima kroz tminu, bez vidljivog početka i kraja. Svaki most vodio je do kule, svaka kamena staza do druge kule, drugih mostova. Kuda god bi Rand pogledao, koliko je vid sezao u polumraku, sve je bilo isto. I gore i dole. Nije bilo dovoljno svetla da bi se videlo jasno i gotovo da mu je bilo drago zbog toga. Neke od tih kamenih staza vodile su do gornjih platformi. Nije mogao nijednoj da vidi podnožje. Nastavio je, u želji da se oslobodi, znajući da je to iluzija. Sve je bilo iluzija.
Poznavao je tu pričinu. Prolazio je kroz nju isuviše puta da je ne bi znao. Ma koliko daleko otišao, gore ili dole, nailazio je samo na sjajni kamen. I pored toga, memla duboke, tek iskopane zemlje i bolesna sladunjavost raspadanja prožimale su vazduh. Kao zaudaranje groba koji je otvoren pre vremena. Pokušao je da ne diše, ali taj smrad ispunjavao je njegove nozdrve. Zalepio se za njegovu kožu poput ulja.
Uhvatio je pokret krajičkom oka i ukopao se, upola klečeći pored sjajnog grudobrana na vrhu jedne od kula. Tu nije mogao da se sakrije. Bilo je hiljadu mesta s kojih je neko mogao da ga vidi. Vazduh je bio pun senki, ali ne dovoljno dubokih da se u njih sakrije. Nije bilo lampi, ili fenjera, ili baklji. Svetlost je jednostavno bila tu, nepromenjena, kao da je curila iz vazduha. Dovoljno da se vidi — dovoljno da se bude viđen. Ali stajanje je pružalo malo zaštite.
Video je pokret ponovo, ali ovoga puta jasno. Čovek je koračao po udaljenoj stazi, ne vodeći računa o nedostatku ograda, niti o mogućnosti pada u prazninu. Plašt mu je lelujao od njegove dostojanstvene žurbe, a glava mu se vrtela, tragajući, tragajući. Bio je isuviše daleko da bi Rand video više od siluete u (mini, ali nije ni morao biti bliže da bi znao da je plašt crven kao sveže prolivena krv, da oči koje tragaju za njim gore kao dve peći.
Pokušao je da pretraži lavirint pogledom, da vidi koliko je raskršća trebalo Ba’alzamonu da pređe pre no što stigne do njega, a onda je odustao od tog beskorisnog posla. Razdaljine su ovde bile varljive, bio je to još jedan nauk koji je savladao. Ono što se činilo daleko nalazilo se odmah iza ugla, ono što je izgledalo blizu moglo je biti potpuno van domašaja. Jedino što je mogao, još od početka, bilo je da se kreće. Da se kreće i da ne misli. Znao je da je opasno razmišljati.
Ali opet, dok se okretao od Ba’alzamonove udaljene figure, morao je da se zapita Šta je s Metom. Da li je i Met bio negde u ovom lavirintu? Ili postoje dva lavirinta, dva Ba ’alzamona? Njegov um ustuknuo je od toga; bilo je to isuviše užasno da bi se razmišljalo o tome. Da li je ovo kao u Baerlonu? Zašto onda ne može da me pronađe? To je bilo malo bolje. Mala uteha. Uteha? Krv i pepeo, gde je tu uteha?
Dva ili tri puta skoro da je bio uhvaćen, mada toga nije mogao jasno da se seti, ali dugo, dugo vremena (koliko dugo?) on je bežao dok ga je Ba’alzamon bezuspešno progonio. Da li je ovo bilo kao u Baerlonu, ili je to samo košmar, samo san kao što drugi ljudi sanjaju?
Za trenutak, onda — onoliko koliko je potrebno da se udahne — znao je zašto i o čemu je bilo opasno da se razmišlja. Kao i ranije, svaki put kada bi dozvolio sebi da misli o onome što ga je okruživalo kao o snu, vazduh bi zatreperio zamaglivši mu pogled. Pretvorio bi se u vodu, zadržavajući ga. Samo na trenutak.
Prljava vrelina bockala mu je kožu, a grlo mu se odavno osušilo dok je trčao kroz trnoviti lavirint. Koliko vremena je prošlo? Znoj bi mu ispario pre no što bi i mogao da se pretvori u kapljice, a oči su ga pekle. Iznad glave — i to ne mnogo — ključali su gnevni čelični oblaci prošarani crnilom, ali ni dašak vetra nije duvao u lavirintu. Za tren, pomisli da nije tako, ali ta misao isparila je na vrelini. Bio je ovde dugo. Bilo je opasno da razmišlja, znao je to.
Glatko kamenje, bledo i okruglo, tvorilo je boginjav pločnik, koji je bio ukopan u prašinu suvu kao kosti. Oblačići te prašine su se podizali i na najlakši korak. Golicala mu je nos, postojala je opasnost da počne da kija, a to bi ga odalo. Kada je pokušao da diše na usta, prašina ga je davila dok nije počeo da se guši.
Ovo je bilo opasno mesto, i to je znao. Ispred sebe je video tri otvora u visokom zidu trnja, a onda je staza izlazila iz njegovog vidokruga. Ba’alzamon je mogao da se u tom trenutku približava nekome od tih uglova. Već su se sreli dva ili tri puta, mada nije mogao da se seti ničega sem da se to desilo i da je pobegao... nekako. Opasno je razmišljati previše.
Dišući teško na vrelini, zastao je da osmotri zid lavirinta. Na njemu je bilo gusto isprepleteno trnovito žbunje, smeđe i naizgled mrtvo, s okrutnim crnim trnjem poput palca duge kuke. Previše visoko da bi se videlo preko njega, suviše gusto da bi se videlo kroz njega. Dodirnuo je oprezno zid i udahnuo iznenađeno. Uprkos njegovoj opreznosti, trn ga je ubo u prst. Gorelo je kao ubod usijane igle. Zateturao se natrag, saplićući se o kamenje. Tresao je šakom i prskao teške kapi krvi. Rana je počela da se smiruje, ali čitava šaka ga je bolela.