Odjednom, zaboravio je na bol. Nogom je zakačio jedan od glatkih kamenova, izbivši ga iz suvog tla. Zapiljio se u njega i prazna očna duplja uzvratila mu je pogled. Lobanja. Ljudska lobanja. Pogledao je duž staze glatke, blede kamenove, potpuno jednake. Brzo pomeri stopala, ali nije mogao da se ne kreće po njima, niti da stoji, a da ih ne gazi. Kroz glavu mu je nejasno prošlo da stvari možda nisu onakve kakvim se čine, ali zgazio ju je nemilosrdno. Razmišljanje je ovde bilo opasno.
Nekako se smirio. Nije smeo ni da miruje. To je bila jedna od stvari koje je znao nejasno, ali sa sigurnošću. Potok krvi iz njegovog prsta presušio je u sporo kapkanje, a bolje skoro nestao. Šišajući jagodicu prsta, pošao je niz stazu u pravcu u kome je slučajno bio okrenut. Svaki smer je bio dovoljno dobar.
Sada se setio da je čuo negde da je moguće izaći iz lavirinta ako se skreće na istu stranu. Kod prvog otvora u trnovitom zidu krenuo je nadesno, a onda ponovo kod sledećeg. I našao se licem u lice sa Ba’alzamonom.
Iznenađenje je preletelo preko Ba’alzamonovog lica. Ukopao se, a njegov krvavocrveni plašt se smirio. Plamenovi su zaigrali u njegovim očima, ali u vrelini lavirinta Rand jedva da je i osećao njihovu toplinu.
„Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od mene, momče? Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od svoje sudbine? Ti si moj!“ Teturajući se unazad, Rand se zapitao zašto petlja oko svog pojasa, kao da nosi mač. „Svetlost mi pomogla“, promrmljao je. „Svetlost mi pomogla.“ Nije mogao da se seti Šta to znači.
„Svetlost ti neće pomoći, dečko, a Zenica sveta neće ti služiti. Ti si moje pseto i ako nećeš da se pokoravaš mojim zapovestima, zadaviću te lešinom Velike zmije!“
Ba’alzamon je ispružio ruku i Rand je iznenada znao kako da pobegne. Maglovito, nejasno sećanje koje je vrištalo o opasnosti, koja ipak nije mogla da se uporedi s dodirom Mračnoga.
„San!“, povika Rand. „Ovo je san!“
Ba’alzamonove oči postajale su sve šire, iznenađene ili gnevne, ili pak oboje. A onda je vazduh zatreperio i njegovo lice počelo je da se gubi i nestaje.
Rand se okretao oko sebe u mestu, piljeći u svoj odraz umnožen hiljadu, deset hiljada put. I iznad i ispod njega bilo je crnilo, ali okruživala su ga ogledala, postavljena u svim mogućim uglovima. Ona su bila jedino što je video. U svima je bio njegov odraz kako kleči i okreće se, zureći raširenih očiju, prestravljen.
Crvena mrlja počela je da plovi preko ogledala. Okrenuo se pokušavajući da je uhvati, ali u svakom ogledalu plutala je iza njega i nestajala. A onda se vratila, ali ne kao mrlja. Ba’alzamon je koračao u ogledalima, deset hiljada Ba’alzamona koji su tragali i prelazili iznova preko srebrnih ogledala.
Shvatio je da pilji u sopstveni odraz, bled i drhtav u hladnoći koja je rezala kao nož. Ba’alzamonov lik je rastao iza njegovog, gledajući pravo u njega. Nije ga video, ali ga je svejedno gledao. U svakom ogledalu plamenovi Ba’alzamonovog lica izbijali su besno, gutajući, proždirući, stapajući se. Požele da vrisne, ali grlo mu je bilo zaleđeno. Samo jedno lice se videlo u tim beskrajnim ogledalima. Njegovo lice. Ba’alzamonovo lice. Jedno lice.
Rand se trgnu i otvori oči. Dočekala ga je tama, koju je umanjivala samo blago nejasna svetlost. Jedva dišući, pomerao je samo oči. Grubo vuneno ćebe pokrivalo ga je sve do ramena, a ruke je stavio pod glavu. Mogao je da oseti glatke drvene daske pod prstima. Paluba. Jedra su škriputala u noći. Odahnu dugo. Bio je na Talasu. Bilo je gotovo... bar za večeras.
Nesvesno, stavi prst u usta. Dah mu zastade kada je okusio krv. Približi je polako licu, tako da je mogao da vidi pri mutnoj mesečini i ugleda kap krvi na jagodici prsta. Krv od uboda trna.
Talas je plovio lagano niz Arinel. Vetar je duvao jako, ali u smeru u kome nije mogao da pokrene jedra. Mileli su uprkos svim zahtevima kapetana Domona da idu brže. Noću su ljudi na krmi bacali olovni plovak uz svetlost fenjera, dovikujući krmanošu koja je dubina, dok je struja nosila brod spuštenih jedara niz reku, suprotno od vetra. U Arinelu nije bilo stena kojih bi se trebalo bojati, ali plićaka i sprudova bilo je dosta. Brod je mogao da se prilično nasuče, s krmom u blatu, sve dok pomoć ne bi došla. Ako bi ona došla prva. Po danu veslači su veslali od svitanja do sumraka, ali vetar se borio protiv njih kao da želi da gurne brod natrag uz reku.
Nisu pristajali uz obalu — ni danju, ni noću. Bejl Domon je gonio i brod i posadu da rade naporno i da se bore protiv vetra, proklinjući sporu plovidbu. Vikao je na posadu da su sporaći za veslima i ribao ih za svaku grešku. Njegov dubok grubi glas opisivao je Troloke visoke deset stopa na palubi kako im čupaju grkljane. Tokom dva dana to je bilo dovoljno da natera svakog čoveka da poskoči. A onda je uznemirenost od troločkog napada polako izbledela: ljudi su počeli da gunđaju o opasnostima noćne plovidbe niz reku i tražili su sat odmora da protegnu noge na obali.
Posada je tiho gunđala, gledajući da kapetan Domon ne bude dovoljno blizu da bi čuo. Ipak, izgledalo je kao da je on čuo sve što bi se reklo na njegovom brodu. Svaki put kada bi negodovanja počela, tiho bi izneo dugi srpoliki mač i okrutnu kukastu sekiru, koji su ostali na palubi posle napada. Okačio bi ih na jarbol, oko sat, i oni koji su bili ranjeni počeli bi da opipavaju svoje zavoje, a gunđanje bi se stišalo... To bi trajalo barem dan ili dva, dok neko od posade ne bi počeo ponovo da govori da su Troloci ostali daleko i sve se vrtelo ukrug.
Rand je primetio da se Tom Merilin sklanjao od posade kada bi počeli da šapuću i da se mršte, iako se obično družio s njima i tapšao ih po leđima, pričao šale i nadvikivao se tako da bi se osmeh pojavio na licu čak i onih koji su bili u najvećem poslu. Tom je ono tajno došaptavanje posmatrao zabrinuto, praveći se da je potpuno obuzet svojom dugovratom lulom, ili štimovanjem harfe, ili bilo čim drugim sem gledanja posade. Rand nije razumeo razlog. Izgleda da posada nije bila protiv trojice koji su se ukrcali bežeći od Troloka, već protiv Florana Gelba.
Prvih dan ili dva Gelbova žilava figura mogla se gotovo stalno videti kako se obraća nekome od posade koga je mogao da satera u ćošak, opisujući kako se on seća noći kada su se Rand i ostali ukrcali. Njegov govor išao je od hvalospeva sebi do kukanja i ponovnih hvalospeva, a uvek bi se iskezio kada bi pokazao ka Tomu ili Metu, a pogotovu Randu, pokušavajući da okrivi njih.
„Oni su stranci“, moljakao je Gelb tiho, i pazeći na kapetana. „Šta mi znamo o njima? Troloci su sa njima došli, eto Šta znamo. Oni su saveznici.“
„Sreće ti, Gelbe, zaveži“, zaškrguta čovek s pletenicom i malom plavom zvezdom istetoviranom na obrazu. Nije gledao Gelba dok je namotavao vrengiju na palubi, radeći bos, kao i svi mornari, uprkos hladnoći, jer su mu čizme klizale na vlažnoj palubi. „Nazvao bi sopstvenu majku Prijateljem Mraka ako bi ti pomoglo. Dalje od mene!“ Pljunuo je na Gelbovo stopalo i vratio se vrengiji.
Niko od posade nije mogao da zaboravi da je Gelb spavao na straži. Čovek s pletenicom bio je još najprijatniji. Ostali nisu želeli ni da rade s njim. Gelbu su bili određeni poslovi koje je mogao da obavlja sam, a svi su bili prljavi: ribanje masnih kuhinjskih lonaca, ili puzanje na trbuhu među rebrima broda da bi pronašao gde brod propušta vodu, u mulju koji se taložio godinama. Ubrzo je prestao da priča sa svima. Pogrbio je ramena, kao da se brani, a uvređeno ćutanje postalo je način ponašanja — što je više ljudi gledalo, činio se uvređeniji, mada mu je to donelo samo gunđanje. Ali, kada bi pogledao u Randa, Meta ili loma, preko njegovog nosatog lica sevnuo bi ubilački izraz.