Još uvek bi se nasmejao kad god bi pogledao dole ka njima, ali sada je piljio u obale koje su promicale pored njega. Izgledalo je kao da je on bio potpuno miran — naravno, izuzev ljuljanja napred-nazad — a da su obale klizile lagano pored njega, a drveće i brda koračali zajedno s obe strane. Stajao je mimo, a čitav svet je jurio pored njega.
Iznenada je oslobodio noge od konopaca koji su držali jarbol i raširio ruke i noge s obe strane, održavajući ravnotežu uprkos ljuljanju. Uspeo je da stoji tako tri potpuna kruga, a potom je izgubio ravnotežu. Mašući rukama i nogama, preturio se napred i zgrabio jarbolsku prečku. Raskoračio je s obe strane jarbola i držao se samo rukama na prečki. Smejao se. Gutajući svež hladan vetar, smejao se od ushićenja.
„Dečko“, čuo se Tomov promukli glas. „Dečko, ako pokušavaš da slomiš svoj glupi vrat, pazi da ne padneš na mene.“
Rand je pogledao nadole. Tom je stajao na lestvicama od konopca odmah ispod njega, gledajući natmureno poslednjih nekoliko stopa. I zabavljač je, kao i Rand, ostavio svoj plašt dole. „Tome“, reče oduševljeno. „Tome, kada si se ti popeo ovamo?“
„Kada ti nisi hteo da obratiš pažnju na ljude koji su ti vikali. Svetlost me spalila, dečko, svi su pomislili da si poludeo.“
Pogledao je dole i iznenadio se kada je video da svi zure u njega. Samo ga Met nije gledao i sedeo je prekrštenih nogu na pramcu, leđima okrenut jarbolu. Čak su i ljudi za veslima podigli poglede, dopustivši da njihovi zamasi budu neravnomerni. A niko ih nije ni grdio zbog toga. Rand je izvio glavu da bi pogledao ispod svoje ruke ka krmi. Kapetan Domon je stajao pored kormila i streljao ga pogledom, podbočivši se svojim ogromnim pesnicama. Osmehnuo se Tomu. „Dakle, želiš da siđem?“
Tom je žustro zaklimao glavom. „Cenio bih to veoma.“
„U redu.“ Premestivši hvat na prečagi, skočio je sa vrha jarbola. Čuo je kako je Tom prosuo kletvu kroz zube kada je zaustavio pad i počeo da visi sa prečage na rukama. Zabavljač se namršti na njega. Jedna ruka bila mu je upola ispružena da ga uhvati. Ponovo se iskezio Tomu. „Sada silazim.“
Zabacivši noge nagore, prebacio je jedno koleno preko debele vrengije koja je išla od jarbola do pramca, a onda se zakačio laktom i pustio ruke. Polako, a onda sve brže, kliznuo je nadole. Trenutak pre no što je stigao do pramca, dočekao se na noge na palubi tačno ispred Meta, napravio jedan korak ustranu da povrati ravnotežu i okrenuo se prema brodu sa rukama raširenim široko, onako kako je Tom radio posle trika s prevrtanjem.
Raštrkano tapšanje čulo se od posade, ali on je iznenađeno gledao Meta. Gledao je ono što je Met zaklanjao od ostalih svojim telom. Držao je povijeni bodež u zlatnoj kaniji koja je bila ukrašena neobičnim simbolima. Tanka zlatna žica bila je obmotana oko balčaka, i završavala se rubinom velikim poput nokta na Randovom palcu, a graničnici su bile zmije zlatnih krljušti iskeženih očnjaka.
Met je nastavio da izvlači i uvlači bodež iz kanije neko vreme. Podigao je glavu lagano još uvek se igrajući bodežom; njegove oči bile su staklaste. Iznenada, primeti Randa i trže se. Gumu bodež pod kaput.
Rand je čučnuo, prebacivši ruke preko kolena. „Odakle ti to?“ Met ništa nije rekao. Samo se osvrnuo da vidi da li je još neko u blizini. Začudo, bili su sami. „Nisi ga uzeo iz Šadar Logota, zar ne?“
Met se zagleda u njega. „Ti si kriv. Ti i Perin. Vas dvojica ste me odvukli od blaga, a imao sam ga u rukama. Mordet mi ga nije dao. Uzeo sam ga, tako da se Moirainina upozorenja o njegovim poklonima ne računaju. Nemoj nikome da kažeš, Rande. Mogu pokušati da ga ukradu.“
„Neću nikome reći“, reče Rand. „Mislim da je kapetan Domon pošten, ali ne bi me začudilo ako bi ostali pokušali. Pogotovu Gelb.“
„Nikome“, bio je uporan Met. „Ni Domonu, ni Tomu. Nikome. Samo smo nas dvojica ostali iz Emondovog Polja, Rande. Ne možemo priuštiti sebi da verujemo bilo kome.“
„Živi su, Mete. Egvena i Perin. Znam da su živi.“ Met je izgledao posramljeno. „Ali, čuvaću tvoju tajnu. Samo nas dvojica. Barem sada ne moramo da se brinemo zbog novca. Možemo da ga prodamo za toliko para da do Tar Valona putujemo kao kraljevi.“
„Naravno“, reče Met posle nekog vremena. „Ako budemo morali. Samo nemoj nikome da pričaš dok ti ja ne kažem.“
„Rekao sam da neću. Slušaj, da li si još onako sanjao otkad smo se ukrcali? Kao u Baerlonu? Prvi put mogu da te pitam, a da šestorica ljudi ne sluša.“ Met je okrenuo glavu i pogledao ga. „Možda.“
„Kako to misliš, možda? Ili jesi, ili nisi.“
„Dobro, dobro, jesam. Ne želim da pričam o tome. Ne želim ni da mislim o tome. Ne vredi.“
Pre no što je bilo ko od njih stigao da kaže još nešto, Tom im se približio idući krupnim koracima preko palube. Plašt mu je bio prebačen preko ruke. Vetar je nosio njegovu belu kosu, a dugi brkovi kao da su mu bili nakostrešeni. „Uspeo sam da ubedim kapetana da nisi lud“, izjavio je, „daje to bio deo tvoje obuke.“ Uhvatio je vrengiju i zatresao je. „Pomogla je ona tvoja glupa egzibicija kada si se spustio niz konopac. Imao si sreće što nisi slomio svoj glupi vrat.“
Rand pogleda ka vrengiji i odmeri je sve do vrha jarbola. Usta su mu se otvorila sama od sebe. On se spustio niz to. I sedeo je na vrhu...
Odjednom, mogao je da zamisli sebe tamo, sa raširenim rukama i nogama. Sede naglo i jedva se zaustavi da ne završi na leđima. Tom ga je gledao zamišljeno.
„Nisam znao da tako dobro podnosiš visine, momče. Mogli bi da nastupamo u Ilijanu, ili Ebou Daru, ili čak Tiru. Ljudi u velikim južnim gradovima vole šetače po žici i umetnike na trapezu.“
„Mi idemo...“ U poslednjem trenutku Rand se setio da pogleda da li je neko dovoljno blizu da ga čuje. Nekoliko članova posade gledalo ih je, a i Gelb ih je posmatrao namršten kao i obično, ali niko nije mogao da čuje Šta pričaju. „U Tar Valon“, završi. Met je slegnuo ramenima kao da mu je bilo svejedno kuda idu.
„To je sada, dečko“, reče Tom sedajući pored njih, „ali sutra... Ko zna? Takav ti je život zabavljača.“ Izvadio je šaku obojenih loptica iz jednog od svojih širokih rukava. „Budući da sam te spustio na zemlju, vežbaćemo onaj trostruki krug.“
Rand ponovo pogleda ka vrhu jarbola, i strese se. Šta mi se to dešava? Svetlosti, Šta? Morao je da sazna. Morao je da stigne u Tar Valon pre no što zaista poludi.
25
Putujući narod
Bela je hodala ravnodušno pod slabini suncem kao da su tri vuka koja su trčala nedaleko od nje bili samo seoski psi, ali način na koji bi ih pogledala s vremena na vreme, pokazujući beonjače, pokazivao je da se nije zaista tako osećala. Egveni, koju je jahala, bilo je isto. Posmatrala je vukove stalno krajičkom oka, a ponekad bi se okretala u sedlu da pogleda okolo. Perin je bio siguran da traži ostatak čopora, iako je besno poricala kada je to rekao. Nije htela da prizna da se plašila vukova koji su ih pratili, niti da se brine o ostatku čopora ili njihovim namerama. Poricala je, ali nastavljala je da gleda, skupljenih očiju i nelagodno kvaseći usne.
Ostatak čopora bio je vrlo daleko; mogao je to da joj kaže. Čemu, čak i ako bi mi poverovala? Pogotovu ako bi mi poverovala. Nije mu padalo na pamet da to načinje sve dok ne bude morao. Nije želeo da misli o tome na koji način je znao. Čovek u krznu trčao je ispred njih. Ponekad je i sam gotovo ličio na vuka. Nikada se nije osvrtao kada bi se Šarena, Skakač i Vetar pojavili, ali je uvek znao.