Egvena i Perin su se probudili u zoru tog prvog dana i videli da Elijas peče još zečeva i posmatra ih bezizražajno preko svoje guste brade. Sem Šarene, Skakača i Vetra Vukova nije bilo nigde na vidiku. Pri bledoj ranoj svetlosti dana ^veliki hrast je bacao duboku senku, a golo drveće iza njega podsećalo je na koščate prste.
„Tu su negde, okolo“, odgovori Elijas kada je Egvena upitala gde je ostatak čopora nestao. „Dovoljno blizu da pomognu, ako zatreba. Dovoljno daleko da izbegnu bilo kakve ljudske nevolje u koje upadnemo. Pre ili kasnije, uvek nastanu nevolje kada je makar i dvoje ljudi zajedno. Ako nam budu bili potrebni, biće tamo.“
Negde na ivici Perinove svesti nešto ga je zagolicalo dok je kidao zalogaj pečenog zeca. Nejasno je osećao u kom pravcu. Naravno! Tamo su... Vrelo meso u njegovim ustima izgubilo je naglo sav ukus. Uzeo je nešto korenja koje je Elijas ispekao na žaru — imali su ukus sličan krompirima — ali njegov apetit je nestao.
Kada su krenuli, Egvena je uporno tražila da se svi smenjuju pri jahanju. Perin se nije ni potrudio da se raspravlja.
„Prvo ti“, rekao joj je.
Klimnula je glavom. „A onda ti, Elijase.“
„Moje noge dovoljno su dobre da me nose“, reče Elijas. Pogledao je Belu, a kobila je zakolutala očima kao da je on bio jedan od vukova. „Sem toga, mislim da ona ne želi da je jašem.“
„To su gluposti“, odgovorila je Egvena čvrsto. „Nema svrhe da budeš tvrdoglav. Razumno je da svako jaše pomalo. Ti si rekao da je pred nama dugačak put.“
„Rekao sam ne, devojko.“
Uhvatila je vazduh i Perin se zapitao da li će uspeti da nabedi Elijasa onako kao što je radila s njim, a onda je shvatio da ona stoji tu širom otvorenih usta. Nije rekla ni reč. Elijas ju je samo gledao, onim žutim vučjim očima. Egvena ustuknu od koščatog čoveka, obliznu usne, a onda ustuknu ponovo. Pre no što se Elijas okrenuo, vratila se sve do Bele i nekako uzjahala. Dok se čovek okretao da ih povede na jug, Perin je pomislio kako njegov osmeh mnogo podseća na vučji.
Tako su putovali tri dana, hodajući i jašući prema jugoistoku čitavog dana. Stajali su samo kada bi pala noć. Elijas je izgleda prezirao žurbu gradskih ljudi, ali nije voleo da gubi vreme kada je trebalo da se ide nekuda.
Retko su viđali tri vuka. Svake noći bi došli do vatre na neko vreme, a ponekad bi se kratko pojavili i danju. Pojavljivali su se kada su bili najmanje očekivani i tako i odlazili. Perin je, doduše, znao da su tamo negde. I gde. Znao je kada su izviđali ispred njih i kada su pazili na njihov trag. Znao je kada su napustili uobičajeno lovište čopora, a Šarena je poslala ostatak čopora nazad da je čeka. Ponekad bi zaboravio na tri vuka koji su ostali, ali dugo pre no što bi bili dovoljno blizu da bi mogao da ih vidi, osetio bi njihov povratak. Čak i kada se šuma proredila u široko razbacane lugove koji su bili odvojeni velikim stogovima sena, bili su kao duhovi kada su želeli da budu neprimećeni. Ali on je mogao da upre prstom pravo prema njima u svakom trenutku. Nije znao kako. Pokušavao je da ubedi sebe da je to njegova mašta, ali nije vredelo. Kao i Elijas, i on je znao.
Pokušao je da ne razmišlja o vukovima. Ali, bez obzira na to, oni bi se ušunjali u njegove misli. Nije sanjao Ba’alzamona otkako je sreo Elijasa i vukove. Njegovi snovi, ono čega bi se sećao kada se probudi, bili su obični, baš kao što bi sanjao da je kod kuće... pre Baerlona... pre Zimske noći. Obični snovi — s jednim dodatkom. U svakom snu koga se sećao bio je trenutak kada bi se ispravio od nakovnja gazda Luhana da obriše znoj s lica, ili okrenuo od seoske devojke s kojom je plesao na Zelenilu, ili podigao glavu s knjige ispred kamina i, bez obzira da li je bio napolju ili pod krovom, uvek je vuk bio blizu. Vučja leđa stalno su mu bila okrenuta, ali on je uvek znao — u snovima to je delovalo uobičajeno — čak i za trpezarijskim stolom Alsbet Luhan — da žute vučje oči motre na ono što bi moglo da dođe i čuvaju od onog koji je mogao da dođe. Snovi su se činili čudnim samo kada bi se probudio.
Putovali su tri dana. Šarena, Skakač i Vetar donosili su im zečeve i veverice, a Elijas je pokazivao biljke koje su bile jestive. Perin je prepoznao malo njih. Jednom je zec iskočio skoro ispod Belinih kopita; pre no što je Perin stigao da stavi kamen u praćku, Elijas ga je proburazio svojim dugim nožem na dvadeset koraka. Drugi put, Elijas je oborio svojim lukom debelog fazana u letu. Jeli su daleko bolje no kada su bili sami, ali Perin bi se rado vratio na male zalihe ako bi to značilo drugo društvo. Nije bio siguran kako se Egvena osećala, ali on bi rado bio gladan ako bi to mogao da radi bez vukova. Tri dana puta, tog popodneva.
Šumarak je ležao pred njima, veći od mnogih koje su videli, gotovo četiri milje širok. Sunce na zapadu bilo je nisko. Dugačke senke bile su im s desne sirane, a vetar je postajao sve jači. Perin je osetio kada su vukovi prestali da idu za njima i krenuli napred, ali ne brzo. Nisu ni namirisali ni videli ništa opasno, ligvena je jahala Belu. Bilo je vreme da počnu da traže logor za tu noć, a veliki lug bi sasvim lepo mogao da posluži.
Kada su se približili drveću, tri mastifa iskočila su iz zaklona. Bili su to psi širokih vilica, visoki poput vukova, a čak i teži. Iskezili su zube. Čulo se duboko režanje. Ukopali su se odmah nakon izlaska iz zaklona, ali nisu bili udaljeni više od trideset stopa, a njihove tamne oči gorele su ubilačkim žarom.
Bela, već napeta zbog vukova, propela se i skoro zbacila Egvenu, ali Perin je u trenu zavitlao praćkom iznad glave. Nije bilo potrebe da koristi sekiru na psima; kamen u rebra oteraće i najgoreg psa.
Elijas mahnu rukom prema njemu, ne skidajući pogled sa ukočenih pasa. „Pssst! Nema potrebe za tim!“
Perin ga je pogledao zbunjeno, ali pustio je da se praćka polako smiri i spustio je sa strane. Egvena je uspela da smiri Belu; i ona i kobila posmatrale su pse oprezno.
Mastifi su bili nakostrešeni, sa položenim ušima, a režanje im je bilo kao zemljotres. Odjednom, Elijas je podigao prst u visini ramena i zazviždao. Bio je to dug oštar zvižduk koji je bivao sve jači i jači i nije se završavao. Režanje je postepeno prestalo. Psi su ustuknuli, cvileći i okrećući glave kao da žele da odu, ali ih je nešto zadržavalo. Njihovi pogledi bili su prikovani za Elijasov prst.
Elijas je spuštao ruku polako, a ton njegovog zvižduka spuštao se s njom. Psi su je sledili, sve dok nisu ležali na zemlji isplaženih jezika. Tri repa su mahala.
„Vidiš“, reče Elijas idući prema psima. „Nema potrebe za oružjem.“ Mastifi su počeli da mu ližu šake, a on je češkao njihove široke glave i mazio im uši. „Izgledaju opasnije no što jesu. Hteli su da nas preplaše. Ne bi nas napali sem ako ne bismo pokušali da zađemo u lug. U svakom slučaju, sada ne treba da se brinemo. Možemo da stignemo do sledećeg šumarka pre no što potpuno padne mrak.“
Kada je Perin pogledao Egvenu, video je da je širom otvorila usta. On zatvori svoja tako brzo da se čuo zveket zuba.
Elijas je posmatrao lug, tapšući još uvek pse. „Tuata’ani će biti tamo. Putujući narod.“ Kada su ga pogledali bledo, dodao je: „Krpari.“
„Krpari?“, uzviknu Perin. „Uvek sam želeo da vidim Krpare. Logoruju ponekad preko puta Tarenske Skele, s druge strane reke. Ali, koliko znam, ne dolaze nikada u Dve Reke. Ne znam zašto.“
Egvena reče odsečno: „Verovatno zato što su ljudi iz Tarenske Skele podjednako veliki lopovi kao i Krpari. Bez sumnje bi opljačkali jedni druge. Gazda Elijase, ako stvarno ima Krpara u blizini, zar ne bi trebalo da krenemo dalje? Ne bi bilo dobro da nam ukradu Belu i... Pa, nemamo ništa drugo, ali svi znaju da će Krpari ukrasti do čega dođu.“
„Uključujući i novorođenčad?“, upita Elijas suvo. „Otimanje dece, i sve to?“, pljunu, a ona pocrvene. Te priče o deci bile su pričane ponekad, ali pričali su ih najčešće Cen Bjui ili neko od Koplina ili Kongara. Ostalo su znali. „Ponekad mi je muka od Krpara, ali oni ne kradu ništa više no drugi ljudi. Čak i mnogo manje od nekih koje ja znam.“