„Uskoro će mrak, Elijase“, reče Perin. „Moramo da se ulogorimo negde. Zašto ne s njima, ako bi hteli da nas prime?“ Gazdarica Luhan imala je lonac koji su Krpari zakrpili i govorila je da je bolji od novog. Gazda Luhan nije baš bio oduševljen što njegova žena hvali kiparski rad, ali Perin je želeo da vidi kako se to radi. Ali opet, postojao je neki otpor kod Elijasa koji nije mogao da razume. „Da li postoji neki razlog zbog koga ne bi trebalo?“
Elijas odmahnu glavom, ali otpor je još postojao. Videlo se po njegovim ukočenim ramenima i stisnutim usnama. „I mogli bi. Nemojte samo da obraćate pažnju na ono što pričaju. Gomila budalaština. Putujući narod radi uglavnom stvari kako stigne, ali ponekad veoma drže do obreda. Zato radite ono što i ja. I čuvajte svoje tajne. Nema potrebe da ispričate sve svima.“
Psi su trčali pored njih mašući repovima dok ih je Elijas vodio među drveće. Perin je osetio kako vukovi usporavaju i znao je da neće doći. Nisu se plašili pasa — prezirali su pse, koji su dali slobodu da bi spavali kraj vatre — ali ljude su izbegavali.
Elijas je hodao sigurno, kao da je znao put. Blizu središta šumarka pojavila su se kola Krpara, razbacana među hrastovima i jasenjem.
Kao i svi ostali u Emondovom Polju, Perin je čuo mnogo toga o Krparima, iako ih nikada nije video. Logor je bio baš onakav kakav je i očekivao da će biti. Njihova kola bila su male kuće na točkovima, visoke drvene kutije lakirane i ofarbane u jarke boje: crvene, plave, žute i zelene, i neke nijanse koje nisu imale ime. Putujući narod je obavljao poslove koji su bili razočaravajuće svakodnevni: kuvanje, šivenje, staranje o deci, popravljanje amova. Ali njihova odeća bila je šarolikija čak i od njihovih kola i naizgled izabrana nasumice; ponekad bi se kaput i pantalone, ili suknja i šal, slagali tako da je smetalo očima. Ličili su na leptire u polju šumskog cveća.
Četvorica ili petorica ljudi na različitim mestima po logoru svirali su violine i flaute, a nekoliko ih je igralo poput kolibrija u svim bojama duge. Deca i psi jurili su među vatrama. Psi su bili mastifi, poput onih koji su napali putnike, ali deca su ih vukla za uši i repove i pela im se na leđa, a ogromni psi sve su to prihvatali mirno. Tri psa sa Elijasom gledali su isplaženih jezika bradatog čoveka, kao da je bio njihov najbolji prijatelj. Perin je odmahnuo glavom. I dalje su bili dovoljno veliki da dosegnu čovečje grlo, a da pritom jedva moraju da odvoje prednje šape sa zemlje.
Muzika je prestala naglo i shvatio je da Krpari gledaju u njega i njegove saputnike. Čak su se i deca i psi smirili i posmatrali oprezno, kao da su spremni za beg. Za trenutak ništa se nije čulo, a onda je žilavi čovek, sedokos i nizak, iskoračio napred i naklonio se ozbiljno Elijasu. Nosio je crveni kaput sa visokom kragnom i vrećaste svetlozelene pantalone uvučene u čizme, koje su mu dosezale do kolena. „Vi ste dobrodošli kraj naših vatri. Znate li Pesmu?“ Elijas se naklonio na isti način, s rukama na grudima. „Tvoja dobrodošlica greje moj duh, Mahdi, kao što tvoje vatre greju moje telo, ali ne znam Pesmu.“
„Onda ćemo i dalje tragati“, zapevao je sedokosi čovek. „Kako je bilo, tako će i biti, samo ako pamtimo, tragamo i nađemo.“ Mahnuo je rukom prema vatrama uz osmeh i glas mu je poprimio veseo prizvuk. „Večera je skoro gotova. Pridružite nam se, molim vas.“
Kao da je to bilo neki znak, muzika je krenula ponovo, a deca su nastavila tla se smeju i jure sa psima. Svi u logoru nastavili su s onim što su radili, kao da su pridošlice bili stari prijatelji.
Ali sedokosi čovek je oklevao, a onda pogledao Elijasa. „Tvoji... drugi prijatelji? Stajaće sa strane? Strašno plaše jadne pse.“
„Stajaće sa strane, Raene.“ Bilo je trunčice prekora u Elijasovom odmahivanju glavom. „Trebalo bi da to znaš do sada.“
Sedokosi čovek raširio je ruke kao da hoće da kaže da se nikada ne zna. Dok se okretao da ih povede u logor, Egvena je sjahala i prišla Elijasu. „Vas dvojica ste prijatelji?“ Nasmešeni Krpar pojavio se da odvede Belu; Egvena je nerado predala uzde, posle Elijasovog suvog frktaja.
„Poznajemo se“, odgovorio je kratko čovek u krznu.
„Zove se Mahdi?“, reče Perin.
Elijas je prorežao nešto sebi u bradu. „Zove se Raen. Mahdi je njegova titula. Tragač. On je vođa ove družine. Možete da ga zovete Tragač, ako vam ovo drugo zvuči neobično. Neće mu smetati.“
„Šta je to s pesmom?“, upita Egvena.
„Zato putuju“, reče Elijas, „ili tako barem kažu. Tragaju za pesmom. To je ono šio Mahdi traži. Kažu da su je izgubili tokom Slamanja sveta. Ako je pronađu ponovo, vratiće se raj Doba legendi.“ Prešao je pogledom po logoru i rekao uz prezir. „Ne znaju čak ni kakva je ta pesma; tvrde da će znati kada je budu pronašli. Ne znaju ni kako će to stvoriti raj, ali traže je već skoro tri hiljade godina, još od Slamanja. Pretpostavljam da će tražiti sve dok Točak ne prestane da se okreće.“
Tada su stigli do Raenove vatre koja je bila u središtu logora. Tragačeva kola bila su žuta s crvenim rubom, a paoci visokih crveno obrubljenih točkova bili su naizmenično crveni i žuti. Punačka žena, sedokosa kao Raen, ali i dalje lepa, izašla je iz kola i zastala na stepeništu na njihovom zadnjem kraju, popravivši plavi šal na svojim ramenima. Njena bluza bila je žuta, a suknja crvena, jarke i jedna i druga. Ta kombinacija naterala je Perina da trepne, a Egvena je prigušeno uzdahnula.
Kada je videla da ljudi dolaze s Raenom, žena je sišla niz stepenice uz osmeh pun dobrodošlice. Ona je bila Ila, Raenova žena. Bila je za glavu viša od svog supruga i Perin je uskoro zaboravio boju njene odeće. Odisala je majčinstvom koje ga je podsećalo na gazdaricu al’Ver. Osetio je dobrodošlicu s njenim prvim osmehom.
Pozdravila je Elijasa kao starog poznanika, ali uzdržano, što kao da je nanosilo bol Raenu. Elijas joj se suvo osmehnuo i klimnuo glavom. Perin i Egvena su se predstavili i ona se prema njima ponašala sa mnogo više topline nego prema Elijasu. Egvenu je čak i zagrlila.
„Ma, ti si prelepa, dete“, rekla je, uhvativši Egvenu za bradu i smešeći se. „I, pretpostavljam, promrzla do kostiju. Sedi do vatre, Egvena. Sedite svi. Večera je gotova.“
Panjevi za sedenje bili su postavljeni oko vatre. Elijas je odbio čak i taj ustupak civilizaciji. Umesto toga, seo je na zemlju. Sa gvozdenog tronošca dva mala kotlića visila su iznad plamenova, a sač je počivao na ivici žara. Ila je vodila računa o njima.
Dok su Perin i ostali sedali, vitak mladić, u odeći sa zelenim prugama, prišao je vatri. Zagrlio je Raena, poljubio Ilu i hladno pogledao Elijasa i ljude iz Emondovog Polja. Bio je otprilike Perinovih godina i kretao se kao da će zaplesati.
„Pa, Arame“, nasmešila se Ila drago, „odlučio si da za promenu jedeš sa svojim starim dedom i babom, je li?“ Njen osmeh kliznu do Egvene dok se naginjala da promeša po kotliću koji je visio iznad vatre. „Pitam se zašto?“
Aram je čučnuo lako, prekrstivši ruke na kolenima, s druge strane vatre, nasuprot Egveni. „Ja sam Aram“, rekao joj je dubokim samopouzdanim glasom. Izgledalo je kao da više ne primećuje nikoga sem nje. „Čekao sam prvu ružu proleća, a sada sam je našao kraj dedine vatre.“
Perin je čekao da se Egvena nasmeje, a onda video da zuri u Arama. Pogledao je mladog Krpara ponovo. Morao je da prizna da je Aram bio prilično zgodan. Posle nekoliko trenutaka setio se na koga ga je podsećao: na Vila al’Sina, zbog koga su sve devojke blejale i šaputale iza njegovih leđa kad god bi došao iz Devonove Staze do Emondovog Polja. Vil se udvarao svakoj devojci u okolini, i ubedio bi uvek svaku od njih da je samo ljubazan prema ostalim devojkama.