„Ti vaši psi“, reče Perin glasno i Egvena se trgnula, „veliki su kao medvedi. Čudi me što dopuštate deci da se igraju s njima.“
Aramov osmeh nestade, ali kada je pogledao Perina, ponovo se pojavi, sigurniji no pre. „Neće te povrediti. Pretvaraju se da bi oterali opasnost i upozorili, ali dresirani su prema Putu lista.“
„Putu lista?“, reče Egvena. „Šta je to?“
Aram je pokazao ka drveću dok su se gledali. „List živi vreme koje mu je određeno i ne bori se protiv vetra koji ga odnosi. List ne čini zlo i na kraju pada da bi hranio novo lišće. Tako bi trebalo da je sa svim ljudima. I ženama.“ Egvena ga je pogledala i pocrvenela blago.
„Ali Šta to znači?“, reče Perin. Aram ga ljutito pogleda, ali Raen odgovori:
„Znači da nijedan čovek ne sme da povredi drugog iz bilo kog razloga.“ Tragačeve oči pogledale su nakratko u Elijasa. „Nema izgovora za nasilje. Nikakvog. Nikada.“
„A Šta ako vas neko napadne?“, bio je uporan Perin. „Šta ako te neko udari, ili pokuša da te opljačka, ili da te ubije?“
Raen je uzdahnuo strpljivo kao da Perin jednostavno nije video ono što je bilo jasno. „Ako bi me čovek udario, upitao bih ga zašto to čini. Ako bi i dalje želeo da me tuče, pobegao bih, a to bih učinio i ako bi želeo da me opljačka ili ubije. Mnogo je bolje da mu dozvolim da uzme Šta želi, pa čak i moj život, no da počinim nasilje. I nadao bih se da neće biti previše povređen.“
„Ali rekao si da ga nećeš povrediti“, reče Perin.
„Ja neću, ali nasilje povređuje silne koliko i žrtve.“ Perin je delovao sumnjičavo. „Mogao bi da posečeš drvo svojom sekirom“, reče Raen. „Sekira čini nasilje nad drvetom i ostaje neozleđena. Da li je tako? Drvo je meko u poređenju sa čelikom, ali oštar čelik se tupi dok seče i zarđaće od soka drveta. Moćna sekira nanosi nasilje bespomoćnom drvetu, i time je povređena. Tako je i sa ljudima, mada su to povrede duha.“
„Ali...“
„Dosta“, zareža Elijas prekinuvši Perina. „Raene, dovoljno je loše što pokušavaš da ubediš seosku omladinu u te gluposti. One te guraju u nevolje gotovo svuda kuda pođeš, zar ne? Ali nisam doveo ovo dvoje ovde da bi im ti propovedao. Ostavi ih na miru.“
„I da ih ostavi tebi?“, reče Ila dok je krunila suvo bilje između dlanova i puštala da pada u jedan od kotlića. Njen glas bio je miran, ali šake su gnevno mrvile bilje. „Hoćeš li ih naučiti svom načinu, da ubiju ili budu ubijeni? Da li ćeš ih povesti ka sudbini koja će i tebe zadesiti: da umreš sam samo s gavranovima i tvojim... tvojim prijateljima da se grabe nad tvojim telom?“
„Smiri se, Ila“, reče Raen nežno, kao da je čuo sve to i još više stotinu puta. „Upućena je dobrodošlica mojoj vatri, ženo moja.“
Ila se smirila, ali Perin je primetio da se nije izvinila. Umesto toga, pogledala je Elijasa i odmahnula glavom tužno, a onda otresla šake i počela da vadi kašike i glinene činije iz crvenog kovčega sa strane na kolima.
Raen se okrenu ka Elijasu. „Stari moj prijatelju, koliko puta moram da ti kažem da ne pokušavamo da preobratimo nikoga. Kada seljane interesuju naši običaji, mi odgovaramo na njihova pitanja. Najčešće nas mladi pitaju, istina, a ponekad neko od njih pođe s nama kada krenemo, ali uvek je to njihova slobodna volja.“
„Probaj da to kažeš nekoj domaćici čiji su sin ili ćerka upravo pobegli sa Krparima“, reče Elijas suvo. „Zato vam veći gradovi ni ne dozvoljavaju da se čak i ulogorite u blizini. Sela vas trpe zato što popravljate stvari, ali gradovima niste potrebni i ne žele da nagovarate njihovu omladinu da beži.“
„Ne znam Šta gradovi dozvoljavaju.“ Raenovo strpljenje kao da je bilo neiscrpno. Nije uopšte bio ljut. „Uvek ima nasilnih ljudi u gradovima, u svakom slučaju, ne mislim da bi Pesma mogla biti nađena u gradu.“
„Ne želim da te uvredim, Tragaču“, reče Perin lagano, „ ali... Pa, ja ne tražim nasilje. Godinama se nisam rvao, sem za praznična takmičenja. Ali, ako bi me neko udario, ja bih mu vratio. Ako ne bih, samo bih ga ohrabrio da misli kako može da me udara kad god to zaželi. Neki ljudi smatraju da mogu da iskorišćavaju druge. Ako im ne staviš do znanja da ne mogu, nastaviće samo da gaze sve koji su slabiji od njih.“
„Neki ljudi“, reče Aram s teškom tugom, „nikada neće moći da nadvladaju niske nagone.“ Rekao je pogledavši Perina s jasnom porukom da ne priča o siledžijama koje je Perin spomenuo.
„Kladim se da često moraš da bežiš“, rekao je Perin i na licu mladog Krpara pojavio se izraz suprotan učenju Puta lista.
„Mislim da je zanimljivo“, reče Egvena prostrelivši Perina pogledom, „upoznati nekoga ko ne misli da njegovi mišići mogu da reše sve.“
Aram se oraspoloži. Ustao je i pružio joj ruku s osmehom. „Hajde da ti pokažem naš logor. Igranka je počela.“
„Baš bih volela“, uzvratila mu je osmeh.
Ila se ispravi, izvadivši vekne hleba ispod malog gvozdenog sača., Ali, večera je gotova, Arame.“
„Ješću s majkom“, reče Aram preko ramena dok je odvlačio Egvenu dalje od kola. „Ješćemo oboje s majkom.“ Pogledao je Perina pobedonosno. Egvena se smejala dok su trčali.
Perin je krenuo da ustane, ali se zaustavio. Nije ništa loše moglo da joj se desi, ne u logoru koji sledi taj Put lista o kome je Raen pričao. Pogledavši Raena i Ilu, koji su gledali obeshrabreno za svojim unukom, reče: „Žao mi je. Ja sam vaš gost i nije trebalo...“
„Ne pričaj gluposti“, rekla je Ila smirujući ga. „Krivica je njegova, ne tvoja. Sedi i jedi.“
„Aram je mladić koji traži nevolje“, dodao je Raen tužno. „On je dobar dečko, ali mislim da je ponekad za njega Put lista težak. Tako je za neke, bojim se. Molim te. Moja vatra je tvoja. Molim te?“
Perin je polako ponovo seo, osećajući se još uvek nelagodno. „Šta se dešava s onima koji ne mogu da prate Put?“, upita. „Mislim, sa Krparom.“
Raen i Ila pogledaše se zabrinuto i Raen reče: „Ostave nas. Zalutali odlaze da žive u selima.“
Ila se zagledala put svog unuka. „Zalutali ne mogu biti srećni.“ Uzdahnula je, ali ponovo je delovala smireno kada je počela da deli činije i kašike.
Perin spusti pogled, poželevši da nije ni postavio pitanje. Nisu pričali dok je Ila punila njihove činije gustim paprikašem od povrća i delila debele kriške svog hrskavog hleba, niti dok su jeli. Paprikaš je bio izvrstan i Perin je pojeo pune tri činije pre no što je stao. Elijas, primetio je sa osmehom, ispraznio je četiri.
Posle jela, Raen je napunio lulu, a Elijas je izvadio svoju i uzeo iz Raenove vrećice. Kada je paljenje, nabijanje i ponovno paljenje bilo završeno, zavladala je tišina. Ila je izvadila pletivo. Sunce je bilo samo crveni požar iznad krošnji na zapadu. Logor se spremio za noć, ali gužva se nije smirivala, već se samo menjala. Svirače koji su svirali kada je Perin ušao u logor zamenili su drugi. Na svetlosti vatri igralo je još više ljudi no ranije. Njihove senke skakale su preko kola. Negde u logoru začuo se hor muških glasova. Perin se spustio ispred panja i ubrzo shvati da drema.
Posle nekog vremena Raen reče: „Elijase, da li si posetio neke od Tuata’ana otkako si bio kod nas prošlog proleća?“
Perinove oči otvorile su se lagano i zatvorile ponovo.
„Ne“, odgovorio je Elijas držeći lulu među zubima. „Ne volim kada ima previše ljudi oko mene.“
Raen se nasmejao. „A pogotovu ljudi koji žive tako različito od tebe, a? Ne, stari moj prijatelju, ne brini. Više se ne nadam da ćeš ti ikada prići Putu. Ali čuo sam jednu priču nakon našeg poslednjeg susreta, i ako je nisi još uvek čuo, možda te zainteresuje. Zanima mene, a ja sam je slušao iznova i iznova, svaki put kada bismo sreli druge od Naroda.“
„Slušaću.“
„Desilo se to pre dve godine u proleće, družini Naroda koja je prelazila Pustinju Severnom stazom.“
Perinove oči otvorile su se širom. „Pustaru? Aijelsku pustaru? Prelazili su preko Aijelske pustare?“