„Neki ljudi prolaze Pustinjom bez nevolja“, reče Elijas. „Zabavljači. Torbari, ako su pošteni. Tuata’an prelaze Pustinju stalno. Nekada su to činili i trgovci iz Kairhiena, pre Drveta, pre Aijelskog rata.“
„Aijeli nas izbegavaju“, reče Raen tužno, „iako su mnogi od nas pokušavali da razgovaraju s njima. Posmatraju nas izdaleka, ali ne približavaju nam se, niti dopuštaju nama da im se približimo. Zabrinut sam da oni možda znaju Pesmu, mada pretpostavljam da to nije verovatno. Među Aijelima muškarci ne pevaju, znaš. Zar to nije čudno? Od trenutka kada aijelski dečak postane muškarac, ne peva ništa sem ratnih pesama ili tužbalica. Slušao sam kako pevaju za svojim mrtvima, ili za onima koje su ubili. Od te pesme i kamenje plače.“ Ila koja je slušala klimnu glavom iznad pletiva potvrdno.
Perinu prolete nešto kroz glavu. Mislio je da su Krpari kukavice, zbog te priče o bežanju, ali niko ko se plaši ne bi ni pomišljao na prelazak Aijelske pustinje. Sudeći po onome što je čuo, niko pametan ne bi pokušao da pređe Pustinju.
„Ako je ovo neka priča o Pesmi...“ poče Elijas, ali Raen odmahnu glavom.
„Ne, stari moj prijatelju, ne o Pesmi. Nisam siguran da znam o čemu je.“ Obratio se Perinu. „Mladi Aijeli često putuju u Pustoš. Neki od mladića idu sami, misleći zbog nečega da su pozvani da ubiju Mračnoga. Većina ih ide u malim družinama da love Troloke.“ Raen je odmahnuo glavom tužno, a kada je nastavio glas mu je bio utučen. „Pre dve godine, družina Naroda koja je prelazila Pustinju stotinak milja južno od Pustoši naišla je na jednu od tih grupa.“
„Mlade žene“, dodala je Ila, tužna koliko i njen suprug. „Skoro devojčice.“
Perin uzviknu iznenađeno, a Elijas mu se suvo osmehnu.
„Aijelske devojčice ne moraju da čiste kuću i kuvaju ako ne žele, dečko. One koje umesto toga žele da postanu ratnici, pridružuju se jednom od ratničkih društava, Far Dareis Mai, Device koplja, i bore se rame uz rame s muškarcima.“
Perin odmahnu glavom. Elijas se nasmeja izrazu njegovog lica.
Raen je nastavio priču. Gađenje i zbunjenost mešali su se u njegovom glasu. „Sve mlade žene su ubijene, sem jedne, a i ona je umirala. Dopuzala je do kola. Bilo je jasno da je znala da su to bili Tuata’an. Prezirala ih je više od bola, ali htela je da pošalje poruku koja joj je bila tako važna, da je morala da je prenese nekome, čak i nama, pre no što umre. Muškarci su pošli da vide da li mogu da pomognu nekoj od ostalih — bio je tamo trag njene krvi koji su mogli da prate — ali sve su bile mrtve, kao i trostruko više Troloka.“
Elijas se ispravi, a lula mu je skoro ispala iz usta. „Stotinu milja unutar Pustinje? Nemoguće! Đevik K’Šar, tako Troloci zovu Pustinju. Zemlja za umiranje. Ne bi pošli stotinu milja u Pustinju pa taman da ih svi Mirdraali u Pustoši gone.“
„Znaš strašno mnogo o Trolocima, Elijase“, reče Perin.
„Nastavi s pričom“, rekao je Elijas Raenu mrzovoljno.
„Po trofejima koje su nosile, bilo je očigledno da su se vraćale iz Pustoši. Troloci su ih pratili, ali sudeći po tragovima, samo nekoliko ih se vratilo posle ubistva Aijela. A devojka nije htela nikome da dopusti da je dodirne, čak ni da joj izleči rane. Ali zgrabila je Tragača te družine za kaput i evo Šta je rekla, reč po reč: „Kidač lišća namerava da oslepi Zenicu sveta, Zalutali. Namerava da ubije Veliku zmiju. Upozori Narod, Zalutali. Slepnik dolazi. Kaži im da budu spremni za Onoga koji dolazi sa zorom. Kaži im...“ A onda je umrla. Kidač lišća i Slepnik“, dodao je Raen Perinu, „jesu aijelska imena za Mračnoga, ali ne razumem ništa od ostalog. A opet, to je bilo važno toliko da priđe onima koje je očigledno prezirala, da to prenese svojim poslednjim dahom. Ali kome? Mi smo Narod, ali ne verujem da je mislila na nas. Aijelima? Ne bi nam dozvolili ni ako bismo pokušali.“ Uzdahnuo je teško. „Nazvala je nas Zalutali. Nisam znao pre toga koliko nas se gade.“ Ila je ostavila svoje pletivo u krilu i dotakla ga nežno po glavi.
„Nešto što su saznali u Pustoši“, mrmljao je Elijas. „Ali ništa od toga nema smisla. Da ubije Veliku zmiju? Da ubije vreme samo? I da oslepi Zenicu svela? Isto kao da namerava da izgladni stenje. Možda je buncala, Raene. Bila je ranjena, umirala je. Možda nije više znala Šta je stvarno, a Šta ne. Možda nije čak ni znala ko su oni Tuata’an bili.“
„Znala je šta priča i kome priča. To joj je bilo važnije od samog života, a mi ne možemo da razumemo. Kada sam te video kako ulaziš u naš logor, pomislio sam da ćemo možda pronaći konačno odgovor, budući da si ti“ — Elijas brzo odmahnu rukom i Raen promeni ono što je hteo da kaže — „prijatelj i znaš mnogo neobičnih stvari.“
„Ne o ovome“, reče Elijas glasom koji je okončao razgovor. Tišinu oko vatre prekidala je samo muzika i smeh koji su se čuli iz drugih delova logora u noći.
Dok je ležao oslonjen na jedan od panjeva oko vatre, Perin je pokušavao da odgonetne poruku, ali to ni njemu nije imalo smisla ništa više no Raenu ili Elijasu. Zenica sveta. Javljalo se u njegovim snovima, više no jednom. Ali nije želeo da razmišlja o tim snovima. A onda, Elijas. To je bilo pitanje na koje bi voleo da dobije odgovor. Šta li je to Raen hteo da kaže za bradatog čoveka i zašto ga je Elijas prekinuo? Ni sa time nije imao sreće. Pokušao je da zamisli kako su aijelske devojke izgledale. Išle su u Pustoš, kuda su samo odlazili Zaštitnici, koliko je on znao, i borile se s Trolocima.
Čuo je kako Egvena dolazi, pevajući.
Ustavši, pošao je da se sretne s njom u svetlu vatre. Zaustavila se i pogledala ga nakrivivši glavu. Nije mogao da vidi izraz njenog lica u mraku.
„Dugo te nije bilo“, rekao je. „Da li si se dobro provela?“
„Jeli smo s njegovom majkom“, odgovorila je. „A onda smo igrali... i smejali se. Izgleda mi kao da je večnost prošla otkako sam igrala poslednji put.“
„Mene podseća na Vila al’Sina. Bila si uvek dovoljno pametna da ne dopustiš Vilu da te smota.“
„Aram je nežan dečko sa kojim je zabavno“, rekla je napregnuto. „Zasmejava me.“
Perin uzdahnu. „Žao mi je. Drago mi je što si se dobro provela.“
Zagrlila ga je iznenada i zaplakala. Pogladio ju je nespretno po kosi. Rand bi znao Šta da radi, pomislio je. Randu je bilo lako s devojkama. Ne kao njemu. On nikada nije znao ni Šta da radi, ni Šta da kaže. „Rekao sam da mi je žao, Egvena. Zaista mi je drago što si se dobro provela. Zaista.“
„Reci mi da su živi“, promumlala je u njegove grudi.
„Šta?
Odmakla se, držeći ga za ruke i pogledala u tami. „Rand i Met. Ostali. Reci mi da su živi.“
Udahnu duboko i osvrnu se oko sebe nesigurno. „Živi su“, reče naposletku.
„Dobro.“ Obrisala je brzo suze. „To sam želela da čujem. Laku noć, Perine. Lepo spavaj.“ Propevši se na prste, poljubila ga je ovlaš po obrazu i prošla pored njega pre no što je stigao bilo Šta da kaže.
Okrenuo se da je pogleda. Ila je ustala da je pozdravi i dve žene otišle su u kola, šapućući. Možda ih Rand razume, pomislio je, ali ja sigurno ne.
U dalekoj noći vukovi su pozdravili prvi tanki srp mladog meseca zavijanjem i on se stresao. Sutra će biti dovoljno vremena da brine ponovo o vukovima.
Nije bio u pravu. Čekali su da ga pozdrave u njegovim snovima.
26
Beli Most
Poslednja drhtava nota onoga što se jedva moglo prepoznati kao Vetar koji povija vrbe utihnula je milostivo i Met je spustio Tomovu flautu ukrašenu zlatom i srebrom. Rand izvadi prste iz ušiju. Mornar koji je namotavao vrengiju na palubi uzdahnu glasno od olakšanja. Za trenutak, jedino što se čulo bili su udarci talasa o trup broda, ravnomerna škripa vesala i s vremena na vreme brujanje konopca na vetru. Vetar je duvao pravo na Talasov pramac i beskorisna jedra bila su skupljena.